Način pričanja koji u velikoj meri podseća na kratku i jasnu komunikaciju oca i sina, gde u većini slučajeva preovladava očeva završna reč.
Komunikacija bez mnogo ubećivanja, moljenja i pričanja, već samo serija kratkih rečenica koje jasno stavljaju do znanja odgovore na prethodno rečena pitanja.
-Šta misliš ko će da osnuje vladu? A?
-Ne znam.
-Ja mislim da će ovi žuti i Ivica. Misliš li da sam u pravu?
-Nemam pojma.
-Aha, dobro. A za koga si ti glasao? Mislim, jesi li zadovoljan rezultatima?
-Šta te boli kurac?
-E, nemoj mi taj ćalovački, pun mi te je kurac sa tim tvojim ponašanjem! Što si nadrkan stalno?
-Jebiga. Mora i to neko.
____________
-Halo?
-E, rođeni. Kako si, šta radiš?
-Evo, rode, radim po ceo dan. Nema ništa novo da se desi, ama baš ništa. Kod tebe?
-Ma ništa. Nego, znaš šta sam hteo da te pitam?
-Šta?
-Da nemaš slučjno pedeset evra na zajam do petka? Vraćam ti sigurno.
-Nemam ni namerno, ni slučajno. Bolje idi radi nešto, po ceo dan sediš kući. Nema leba bez motike, moj kume, to zapa...
-Ma puši, bre, kume, kurac! Nemoj mi taj ćalovački!
