Ćeraćemo se

Куд си пош'о, друже? Нисам ја још с тобом завршио. Како то мислиш, не знаш о чему причам? А јел онда знаш ко ми је убио прађеда, поробио мушки део породице, силовао све женско у кући, и спалио комшијине куће? Сећаш ли се можда оног кера у дворишту што је лај'о. Ниси га убио, остало ти је нешто срца поред те монструозности у коју си огрезо. Е у кућици се сакрио мој ђед, склупчао се уплашен и уплакан, али је знао да ако прст промоли, избушићеш га ко решето.
Извукао се он, и ето, дубоку старост је доживео. Комуњаре, бомбардовање, Слоба, ништа га није сломило. Али причу његовог детињства, боли коју си му запечатио на прса, дубоке боре на његовом челу у којима су сахрањени његови најмилији- никад није заборавио.
Ја сам на сву срећу, избегао све то, па чак се ни бомбардовања не сећам, али, друже мој, ђедову причу нећу заборавити.
И до места до ког сеже жудња за осветом, ми ћемо се ћерати.