K'o što reče Njegoš. Hiljade nijansi na hiljade mišljenja i hiljadu stavova koji se mešaju hiljadu puta u sekundi. Pa koja kobminacija ispliva. Bez ikakvog pravila.
Randomness na svom najvišem nivou. Numeracija novobeogradskih blokova je za žensko razmišljanje mala beba.
Beograd, leta gospodnjeg 2012.
Dve osobe u odmaklom stadijumu muvanja, na korak od konkretizacije.Ponedeljak (razmena sms-a)
Ja: šta misliš da izađemo večeras?
Ona: E, ne mogu stvarno večeras. Ali u sredu, šta kažeš, kad kažeš sve može :)Sreda (razmena sms-a)
Ja: Hoćeš da navratiš večeras do mene ili da odemo negde na piće?
Ona: Da navratim kod tebe? Haha, pa prošli dečko kod kog sam bila nije najbolje prošao :)
Ja: A?! Dobro, jebote, neću da te silujem :P
Ona: Pa nisam mislila na fizičko nasilje (blablabla)
Ja: Ništa, ima dobar kafić blizu mog stana. Možemo tamo da odemo...
Ona: Doći ću kod tebe :)Sreda uveče. Dolazimo kod mene i sedimo.
Ja: Hoćeš da popiješ nešto?
Ona: Neću...
Pet minuta kasnije
Ona: Ipak ću tekilu.
Dok sedimo jedno pored drugog teče opušten razgovor uz par čašica tekile i kokakolu. Razgovor predugo traje bez otvaranja željene pogodne situacije. Odlučujem da delam bez obzira na to. Povlači se uz krevet i završavam ležeći preko nje.
Ona: Šta radiš to?
Dve sekunde kasnije uzvraća poljubac. Pa drugi. Sve dobro teče dok minut-dva kasnije ne počinje da me odguruje
Ona: Nemoj, stani NEMOJ!!!
Ja:?!
Ona: Previše si napadan!
Ja: Dobro, jebote, izvini.
Nastavlja se razgovor kao da se ništa nije desilo. Rešio sam da budem statičan. Boli me tuki. Možda ja neću dobiti pičke, al neće ni ona kurac.
Počinje da mi se nabacuje. Prilazi sve više do mene, i, kao u šali, me bocka. Usne nam udaljene centimetar. Poljubac. Drugi. Peti...
Ona: Ovo ne znači da smo u vezi.
Opet završavam ležeći preko nje. Ljubljenje, maženje, hvatanje. Sve savršeno, dok odjednom...
Ona: Stani, nemoj STANI!!!
Ja: Šta koj kurac?!
Ona: Neću s tobom da uradim to jer previše čekaš!
Ja: PA ZAR NISI MALO PRE REKLA DA SAM PREVIŠE NAPADAN???
Ona: Pa... Da... Ali... Mislim, previše si čekao da me pozoveš da se vidimo, a znamo se već više od pola godine...
Odustajem. Kaže da ide kući. Zove me da je ispratim. Petnaestak minuta stojimo kod vrata dok se ljubimo čvrsto pripijeni jedno uz drugo. Izlazimo i odlazimo do stanice. I dalje se ljubimo. Autobusa nema desetak minuta, a odveć je kasno.
Ja: Šta ćeš ako autobus ne dođe?
Ona: Pa moraću da spavam kod tebe.
Pet - šest minuta kasnije autobusa i dalje nema.
Ja: Izgleda da neće ni doći. Hoćeš da spavaš kod mene?
Ona: A, pa ne mogu...
Ja: Dobro, spavaću u pižami...
Ona: Pa što onda da spavam kod tebe?
Ja: Dobro, onda neću spavati u pižami...
Ona: A, pa onda ne mogu.
Tišina izazvana mojom konfuzijom. Par mehaničkih poljubaca. Nailazi prevoz i ona odlazi. Zbunjeno krećem kući.
