Dežurni lakrdijaš

Dvorska budala, kraljina, carina, koji lik, lud skroz, legenda. Čini jezgro svake socijalne grupe. Bez njega se lokalne "bleje" pretvaraju u miks atmosfera iz izdanja "Bisera" o sektama, i novogodišnje predstave čiji su akteri deca članova upravnog odbora "Delte". Džek Blek među samouverenim zombijima, koji podignutog nosa špartaju crvenim tepihom. Lik, posle čijih se rečenica parastos pretvara u borbu bendova, posle ćutanja nastaje dreka, a čiji fazoni se u cilju bolje prođe među masom, koriste na raznim mestima, među raznim ljudima.

Okruženje ga slavi k'o bogalj brzu smrt, ali on od toga nema ništa, jer zapravo on nije čovek, već samo napredna društvena mašina. Mašina kojoj je zadatak da gomilom baljezgarija, iskarikiranih glasova, citata iz domaćih filmova, ili klasičnih prozivki, zakrpi rupe na brodu koji tone, unese delić nečega u one koji su oduvek bili prazni, i misli smećara preusmeri od govana ka cveću. Onaj koji nema prava da bude tužan, besan, a ponajmanje ozbiljan. Svaka njegova rečenica koja ne sadrži primese humora, označiće se validnom koliko i mišljenje pomoćnog magacionera o pozitivizmu Ogista Konta. Nije njegovo da odlučuje, njegovo je da se sprda.

Za devojke je običan deo svakodnevnog enterijera, kasetofon koji pušta traku, na koju su snimljene izvale iz "Indeksovaca". Telefon mu zvoni, ako društvo zna da neće doći žene, ali će biti pivske pene. Ono pametno što bi imao da kaže ostaje neizrečeno, a večerima u predgrađu odzvanja smeh ekipe, i gomila gluposti koje lakrdijaš melje, poput matorog seljaka koji se posle noći u zadruzi dernja u prazan bunar.

Veliko, veliko hvala, neću da budem dvorska budala, tražite drugog, ko vas jebe, ja sam budala samo za sebe.