Dnevnik jednog filozofa

Dnevniče. Prošli put sam ti napisao da neću da te oslovljavam sa dragim, jer šta si ti na kraju krajeva, nego moja projekcija misli na papiru. A ja sebi niti sam drag, nit prek. Nešto između. Ja jesam i nisam u isto vreme.

Nego da se vratim na uzrok ovog mog pisanja. Danas sam dobro proveo dan. Međutim, šta je dobro? Koji je kriterijum dobra? I da li ono postoji kao jedan viši pojam, ili je to samo satisfakcija mojih čula. Ipak, moja čula su danas bila prilično zadovoljna. Barem većinu dana.

Naime danas sam izveo devojku o kojoj sam ti... O kojoj sam mi već pričao. Jelenu. Izveo sam je u kafić " Kod Sizifa". Njoj se i nije nešto svidelo, ali u meni je budilo neka uskomešana osećanja pitanja i svrhe života. Ipak, lepo smo popili piće, i krenuli kući. Otpratio sam je do vrata njenog stana, a ona me je poljubila i rekla mi nešto što sam možda pogrešno protumačio. Rekla mi je da me voli. . .Ja sam joj, složiću se, naravno postavio jedno od osnovnih i normalnih metafizičkih pitanja. Šta je to ljubav? Kako ona uopšte može da me voli i zbog čega? Da li je to samo zato što razmenjujemo telesne tečnosti s vremena na vreme? Ona ne može da me voli, jer smo mi možda jedno biće, pa volevši mene, volela bi sebe, što je po mom mišljenju egoistički i neetički.
Ona mi je na kraju mog izlaganja lupila šamar, i rekla da ne želi više da me vidi. Ja sam joj na to rekao da ako želi možemo odmah razmenjivati tečnosti, mislivši da je to ono što je ona htela da čuje. Odgovor je usledio u vidu vaze za cveće kojom me je gađala.

Ostavši u čudu krenuo sam u prvu kafanu da se prekonsultujem sa samim sobom, jer u vinu je istina. Bar tako kažu.

Ni posle dve flaše vina, nisam imao odgovore koji bi rešili moja pitanja.Meni i dalje nije jasno gde sam pogrešio.

Na kraju krajeva, to je i normalno, jer ja znam da ništa ne znam.