
Контрапродуктивни обичај старијих укућана (посебно кевин) да се све што се употреби врати на ''место где припада''. Визуелно лоцирање светог нам помагала обично ступи у први план тек када позадина удобно потоне у кауч или фотељу и правило ''ако је ван домашаја, није неопходно'' преузме контролу. Количина разочарења које уследи сазнањем да је даљинац ван, не једног, него 4 домашаја руку пропорционална је растућој радозналости зашто се, кој мој, дотични предмет држи уз екран. (?!)
Епилог је устајање уз гунђање и наравно, ручно пребацивање жељеног канала, док се даљински намерно игнорише. При повратку у гнездо срџба према даљинцу, милом и слатком, експресно нестаје, па се уживање отпочиње...
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.