Izašao sam iz mračnog hodnika stare, memljive zgrade i na vratima sreo komšiju iz stana iznad. Na njegovo razdragano:"Dobro jutro komšija", samo šturo klimnuh glavom i užurbah korak, kao da sam želio da pobjegnem od nečega. Nerviralo me nešto u tom dobroćudnom, krotkom, vječno nasmijanom licu; kao da sam se plašio prevelike količine sreće kojom je isijavao.
Izađoh napolje, udahnuh zagušljivu smješu magle i gradskog smoga. Prezirao sam jesen, ne znam. Valjda zato što sam je samo preživljavao, bez registrovanja stvari koje su je karakterisale. U stvari, nijedna lijepa stvar mi se nije desila u jesen.
Šetao sam dugo po krivudavim, mokrim ulicama, ne znajući otkuda sam došao ni kuda sam krenuo. Previše su me kovitlale misli, a oštar jesenji vjetar ih je raznosio svukuda, u maglu, čini mi se. Da, da, pošao sam samo po cigarete...
Zatražio od prodavačice kutiju neke bezvezne krdže, da potisnem nagomilanu nervozu i tupi bol u slijepočnicama. Ljutito mi pruži cigarete, kao da daje milostinju. Opsovah je u sebi i jedva se suzdržah da joj ne odbrusim. Uh, kako nekoga možete da zamrzite na prvi mah- pomislio sam. Zapalio sam cigaretu, zadržao dah da mi miris nikotina prostruji žilama. Krenuo sam kući.
Prolazeći kroz mali park vidio sam bezazleni, mladi par. Baš tu, na klupici koja je krila najljepše uspomene o mojoj prvoj ljubavi, mojoj pravoj sreći, neki novi klinci su ispisivali najljepše stranice svojih životnih priča. Sjetio sam se nje. Bože, gde li je sada? Kako su nam se tako razišli putevi, kada smo se toliko voljeli? Misli su samo navirale, rojile se u meni. Kako je ova omladina danas bezobrazna, vidi šta rade na javnom mjestu! - progunđah za sebe, čisto da povratim onaj stari osjećaj nervoze. I otkud im pravo da kvare tuđe uspomene?
Vratio sam se u sobu, uključio TV. Opet Skuština na Tijanićevom evropskom servisu. Sam pogled na ta zadrigla, bezvezna lica izazva u meni napad panike. Mrzim vas! Mrzim ove požutjele tapete skromne garsonjere, neudobni namještaj, gomilu prljavog posuđa koje moram oprati. Mrzim što mi dani odmiču bez cilja i pravca, bez dešavanja i promjene. Što uveče ležem u hladan krevet bez ikoga svog, što se budim kao da mi je svaki dan robija.
Sve se skupilo u meni, cijelo jedno more mržnje. Ipak iz beskrajne morske površine, izroni jedna misao. Najviše od svih, neopozivo i bezgranično, mrzio sam sebe. Od čovjeka sa ciljevima i ambicijama, postao sam neko ko je pogubio uzde svog života i sada, u predvorju ništavila, broji trenutke do neke druge šanse... Da da, zato vas sve mrzim, vas srećnije, bolje, ispunjenije...
Da, prvi put to priznajem sebi. I zaista se osjećam lakše. Sklopih oči, obgrlih tamu i poželih da se probudim radostan, prvi put posle čitave vječnosti. Da mi se sreća rastvori u krvotoku, da osjetim da zbog nečega treba živjeti. I da obavezno zasija sunce...
Definicija je pisana za Mizantropi.
