Fudbalski trener, čije ime može odlično da nam posluži kao primer i sinonim za čoveka koji gubi finala, kao simbol osobe sposobne da svaki put stigne do vrha, ali nikada i da ga zaista osvoji. Taj zadnji dah mu nekako uvek nedostaje. Neko ga uvek sjebe na samom kraju. Ili, što je još češće slučaj, sam nešto zasere.
Da bi shvatili o čemu pričam, evo kratkog istorijata njegove trenerske karijere... 1998. godine, u svojoj prvoj sezoni u španskoj ligi, doveo Majorku do finala kupa, što je tada bila, kao što bi bila i sad, poprilična senzacija. Izgubio u finalu. Od Barselone. Dobro. To je i bilo realno, ko bi mu to mogao zameriti... Sledeće sezone, doveo tu istu Majorku do finala tadašnjeg "Kupa pobednika kupova", što je tek bila senzacija. I opet - izgubio. Zatim preuzeo Valensiju. Ušao sa njom 2000. godine u finale Lige šampiona, što niko nije očekivao. Izgubio. Sledeće godine, opet došao do finala tog takmičenja i opet izgubio. Ovaj put, na penale. Onda postao trener Intera. U to vreme, Serija A je bila izuzetno jaka, a Inter u njoj nije uzeo titulu od 1989. godine. U međuvremenu, nijednom nije stigao ni do drugog mesta. Sa Kuperom na klupi, 2003. godine, pred početak zadnjeg kola u sezoni, Inter je konačno imao titulu u rukama. Ipak, tu zadnju utakmicu je izgubio i šampion je postao Juventus.
E sad, kakve to veze ima sa svakodnevnim životom? Evo kakve...
-Kako si prošao sinoć? Mada, verovatno ne moram ni da pitam...
-Pa... Onako. Duga priča. A gde ti ode sinoć?
-Nisam imao srca da te gledam kako se mučiš. Ta što si joj prišao, odjebala je četvoricu pre tebe, a realno, izgledala je za tri klase iznad tebe. I mene. Zajedno.
-Pa ne... Krenulo sve super. Pukla me neka inspiracija, znaš ti kako ja umem da budem duhovit kad mi dođe...
-Ma znam, kao Adam Sendler. Dobro, i šta si zasrao?
-Pa ništa. U stvari... Polako. Sve je išlo savršeno, nisam verovao šta se dešava... Dala mi i broj i rekla obavezno da joj se javim.
-Dobro, i...?
-Kaže da hoće da krene kući, pa da je ispratim do taksija. I taman, pošto živi na pola puta do mene, idemo na istu stranu, pa da krenemo zajedno taksijem...
-I?
-Krenemo mi taksijem. Priča sve bolja i bolja, vidim ja da bi mogli da produžimo do mene gajbi...
-Pa?
-Ništa, idemo mi, idemo, ona ne govori ništa taksisti... I stignemo do mene, kontaš...
-I šta, nisi imao za taksi?
-Jesam, znaš da ja uvek ponesem deset evra za ne daj bože, za takve situacije...
-Znam, ali uvek završe kod konobara.
-Pa dobro, ovaj put nisu! I odemo gore. Malo priče, vatanja, kreće skidanje...
-Dobro, ja ne vidim šta si sad mogao da zajebeš...
-E pa ovako... Znaš prošle nedelje, kad me ona sa posla ugrizla... znaš gde... pominjao sam ti to...
-Znam, za glavić. Pokazao si mi fotku, na mobilnom, kad si se napio u podrumu vina.
-Ne seri da sam ti pokazao...
-Jesi. Pokazao si svima. I onom matorom, što drži podrum.
-E u kurac. Nebitno. Uglavnom, ostao mi je još uvek od toga mali ožiljak...
-I tu je odustala...?
-Ne. Skontao sam da je primetila, ali je iskulirala.
-Dobro, majku mu jebem, pa šta si sad mogao da zasereš?!
-E pa, ti znaš da ja nekad preteram sa šalom. Kad popijem naročito. I kažem ja njoj: "A, to gledaš... To mi je povreda na radu, ako me razumeš..."
-I, šta, to je njoj smetalo?
-Ne, baš joj se svidelo. I onda ja kažem: "Nije sifilis, hvala bogu"
-I, to je bio kraj... Bravo.
-Pa istripovala se jebiga... otkud sam ja mogao da znam da studira medicinu. Mislim, znao sam, rekla mi je, ali gde ću ja o tome da razmišljam u tom trenutku... Krene nešto tu da mi se gubi, kao "ožiljak, to je sifilis, nešto kao prvi stadijum, drugi stadijum, šta ti ja znam"
-I ode kući?
-Ode.
-E, pravi si Ektor Kuper.
