U ekskurzijskom autobusu slušam lepe tonove i imena kao što su Endži, Lejla, Džezabel ... zamišljam ih kao preplanule boginje namazane mirišljavim uljima i negde u podsvesti sam siguran da je daleko vrednije patiti zbog jedne Lejle nego zbog bubuljičave, ali ipak zgodnjikave Goge. Ali pored mene nije sedela ni Lejla ni Džezabel ni Endži nego baš Goga. Da li zbog milih tonova i imena iz zvučnika, monotonog truckanja autobusa ili Goge koja je stalno nešto muljala nogicama, u levoj nogavici mi nije bila samo noga, pojavilo se još nešto, brzo je raslo a nogavica je postajala sve tesnija.
Verovatno i sami znate kakava je to prokleto bezizlazna situacija kada ti se digne u autobusu i nema načina da se spusti. Svaki pokušaj premeštanja iz leve u desnu nogavicu je bezuspešan, bolan i uzaludan. A i zašto bi mu bilo bolje u desnoj nego u levoj nogavici? Ne traži on promenu nogavice nego nešto drugo, to je bar jasno. Namučio sam se kao Isus na krstu, jer zgodnjikava Goga nije prestajala da ukršta i prekršta nogice. I nju je svrbelo. Tek posle nekoliko miliona godina stigosmo do države, grada i hotela za koje me i bukvalno boleo kurac kako se zovu. Odrao sam je kao Musa jarca, a mislio sam da ću ostariti u tom jebenom autobusu.
