Filmski festivali u Srbiji

Neobično rasprostranjena pojava u našoj sasvim obično nerasprostranjenoj zemlji. Ono jeste da imamo glumaca k'o govana i da bismo mogli šnjima komotno da popunimo jednu oveću ludaru ( ili, pre, buvaru ), ali da se toliko insistira sa jebenim filmovima...stvarno nije zdravo, bre! Nemojte pogrešno da me razumete: ja JESAM svim svojim toplim balkanskim srcem za tu, jelte, privatizaciju, ekspanziju i integraciju evropskim tokovima, ali zar je FILM najbolji alat kojim ćemo to konačno učiniti?! I bar da su nam neki filmovi, nego go kurac do golog kurca, sa jednom te istom glumačkom ekipom ispred a bogami i IZA kamere, i usiljenom tragičnom tematikom, uz prepoznatljiv kočijaški humor, sada već apgrejdovan u onaj šoferski.

Elem, kako je trenutni broj pomenutih smotri pokretnih sličica daleko prešišao godišnji kapacitet mučenika i velikomučenika u jednom crkvenom kalendaru, bojim se da će stvari odatle krenuti još nagore. Ukoliko se, naime, trend iz poslednjih nekoliko godina i dalje nastavi, uskoro će svako drugo mesto u Srbiji imati svoj filmski festival, čak iako možda ni televizor nikada videlo nije a kamoli platno. Kapiram, kapiram. Turizam i te munje. Ili je nešto drugo posredi? Kako je većina festivala filma u našoj zemlji ustoličena za vreme komunizma ( sem onog na Mokroj Gori, masnokosog, bolan, redielja ), kao nedvosmislen odgovor se nameće tadašnja politika Bratstva i Jedinstva, a u vezi sa gorepomenutim televizorom. Tu je, razume se, nezaobilazan faktor i srpski "Šta - oni imaju a mi da nemamo?!" mentalitet koji je i odgovoran za našu sudbinu nebeskog naroda. Uostalom, i mladim, talentovanim rediteljima neće smetati da u svoje biografije unesu "Zlatnog Petla" za najbolji kratkometražni film ili "Plavi Kamen" za II nagradu u kategoriji dokumentarca. Ko će i da proverava u kojoj je pizdi materini to zaslužio?