Za početak, da se podsetimo – u svakom horu
postoje četiri glasa: sopran, alt, tenor i bas. Oni se
ponekad dele na prve i druge glasove i svaki od
njih peva u različitom opsegu. Takođe, svaki od
ovih glasova ima različit „personaliti“ (ah, kako
ovo fancy zvuči!). Sad, možemo se zapitati – zašto
pevanje različitih notnih visina čini ljude da se
ponašaju različito? I zaista, ova misterija do danas
još uvek nije adekvatno prostudirana niti
razjašnjena. Jedan uzrok tome jeste činjenica da
su naučnici koji proučavaju muziku i muzičare
uglavnom i sami muzičari – i naravno imaju svoje
bubice i komplekse Tenora, Hornista, Timpanista i
slično. U svakom slučaju – činjenica je da se
pripadnici svakog od ova četiri horoskopska
znaka, pardon, glasa, mogu lako razlikovati, što će
u nastavku i biti objašnjeno.
SOPRANI pevaju najviše tonove, zbog čega
smatraju da upravljaju svetom. Imaju dužu kosu,
šljaštaviji nakit i lepršavije suknje od svih, i strašno
su uvređene ukoliko im nije dozvoljeno da odu bar
do F2 u svakom mogućem delu. Kada se konačno
dokopaju voljenih visokih tonova (yessss!) drže ih
bar upola duže nego što to kompozitor i/ili
dirigent traži od njih, da bi se posle toga žalile
kako ih grlo ubija i da su gorepomenuti – sadisti.
Kada je reč o ostalim glasovima hora, Soprani
imaju različit stav prema svakom, mada za sve važi
isto – svi su u odnosu na njih inferiorni. Alti im
nekako dođu kao druge violine prvima –
simpatične za harmonizaciju, ali ne baš i
neophodne. Svi Soprani imaju taj potajni osećaj
da bi Alti komotno mogli i da ne pevaju i da bi delo
pritom u suštini zvučalo isto. Takođe, one ne
razumeju zašto bi iko uopšte i pevao u tom
opsegu – kad je to tako dosadno. Sa druge strane,
Tenori mogu da budu veoma interesantni za
saradnju; osim velike šanse za flert (opšte je
poznata činjenica da Soprani nikad ne flertuju sa
Bassima), Soprani vole da pevaju duete sa
Tenorima, budući da je sve što Tenori rade –
zapravo velik trud da pevaju u niskom-do-
srednjim sopranskim lagama, dok se One šepure
gore u stratosferi. Za Soprane, Bassi su zemaljski
šljam – oni pevaju prokleto glasno, beskorisni su
za zajedničko pevanje, jer pevaju taaako nisko, i na
kraju, pobogu, nešto mora da nije u redu sa bilo
kim ko peva u bass ključu.
ALTI su za hor kao so za zemlju – bar po njihovom
mišljenju. Alti su skromne žene koje bi nosile
farmerice na koncerte ukoliko bi im to bilo
dozvoljeno. One su u jedinstvenoj poziciji u horu,
jer nikako ne mogu da se žale da moraju da
pevaju jako visoko ili jako nisko, i svesne su toga
da svi ostali glasovi smatraju da su njihove
deonice jednostavne do sažaljevanja. Ali, One
znaju bolje - dok Soprani vrište gore na A2, One su
te koje moraju da pevaju detaljne pasaže pune
povisilica, snizilica i trikova sa ritmom, a niko to i
ne primećuje, jer soprani pevaju tako glasno (kao
uostalom i Bassi). Alti ponekad dobiju duboki
potajni užitak kad se urote protiv Soprana i
nateraju ih u falš. Prema Tenorima Alti imaju
urođeno nepoverenje, pošto oni pevaju u gotovo
istom opsegu i pritom misle da bolje zvuče. Ali
zato, one vole Basse i uživaju da pevaju duete sa
njima – kad Bass ionako zvuči kao podzemna
tutnjava, što ustvari i predstavlja jedinu priliku kad
Alti mogu zaista da se čuju. Još jedna pritužba Alta
ide na činjenicu da ih uvek ima previše i da stoga
one nikad nemaju priliku da pevaju zaista glasno.
TENORI su razmaženi. I to je to. Jedno je sigurno
– nikad ih nema dovoljno, i dirigent će radije
prodati svoju dušu nego pustiti polupristojnog
tenora da ode iz hora (dok je npr. uvek spreman
da otkači par Alta upola cene). I onda, iz nekog
razloga – par Tenora je zaista, zaista dobro – to je
jedna od onih iritantnih činjenica života, zar ne...?
Stoga uopšte ne čudi to da Tenori uvek u notama
dobijaju „krompire“ – uostalom, ko još može da
baci Soprane u nesvest? Jedna stvar koja Tenore
čini nesigurnim jeste optužba (uglavnom od
strane Bassa) da bilo ko ko peva tako visoko
stavlja svoj pol pod znak pitanja. Naravno, ovo
nijedan Tenor nikad neće priznati – zapravo, samo
će se još više žaliti kako je kompozitor sadista koji
ih tera da pevaju tako prokleto visoko. Tenori
takođe imaju odnos ljubav-mržnja sa dirigentom,
pošto im isti uvek govori da ih ima jako malo i da
moraju da pevaju glasnije. Nijedan dirigent u
istoriji muzike nije tražio tiši tenor u forte pasažu.
U odnosu na ostale glasove, Tenori se osećaju
blago ugroženo – od Soprana, jer one mogu da
pevaju te neverovatno visoke tonove, Alta – jer
One nemaju problem da pevaju ono za šta se
Tenor ubija, i naravno, Bassa, jer iako oni ne mogu
da otpevaju išta iznad E, to rade toliko glasno da
prosto udave Tenor. Naravno, Tenori će radije
umreti nego priznati bilo šta od ovog. Slabo je
poznata činjenica da Tenori, dok pevaju, više
pomeraju obrve od bilo kog drugog glasa.
BASSI pevaju najdublje. Ovo objašnjava sve, u
osnovi. Oni su solidni ljudi kojima se može
verovati i koji imaju više facijalne dlake od bilo kog
pripadnika od bilo kog drugog glasa. Bassi se
osećaju večito potcenjenim, ali imaju ono duboko
ubeđenje da su oni zapravo najvažniji glas
(stanovište koje podržavaju i muzikolozi, ali
definitivno ne i Soprani ili Tenori), uprkos činjenici
da imaju najdosadniju deonicu u horu – uglavnom
pevajući jednu jedinu notu u nepreglednim
„krompirima“. Oni ovo nadoknađuju tako što
pevaju najglasnije što mogu – i zaista, zar nije
najveći broj Bassova tubista u srcu? Bassi su jedini
glas koji se redovno žali kako su im deonice niske i
prave grozne izraze lica dok pokušavaju da
dosegnu te dubine. Oni su darežljivi ljudi, ali se ta
darežljivost ne proteže i do Tenora, koje smatraju
dekadentnim pozerima. Zapravo, Bassi mrze da
pevaju sa Tenorima više nego bilo šta drugo. Sa
druge strane, Oni vole Alte – osim u slučajevima
kad imaju duete u kojima, naravno, samo Alti
dobijaju dobru deonicu. Što se Soprana tiče, one
su jednostavno paralelni univerzum koji Bassi ne
razumeju baš nikako. Oni ne mogu da zamisle
zašto bi iko ikada želeo da peva tako visoko i
pritom zvuči tako grozno kad pogreši. Kada Bass
pogreši, ostala tri glasa će ga pokriti, tako da on
može da nastavi svojim veselim putićem, znajući
da će nekada, nekako, baš On završiti u osnovi
akorda.
Ina Colic