Царске двери, врата на иконостасу која отварају централни пролаз ка олтарском простору; врата кроз која само посвећени пролазе; врата која у току Свете Литургије буду затворена, а отварају се у одређеним тренуцима; врата око којих се у послење време воде многе полемике, јер их је јерес екуменизма напала, тако да њени заговорници теже да их потпуно уклоне, или барем држе отвореним током целог тока Литургије.
Сомволика Царских двери, поготово њиховог отварања и затварања, веома је присутна у Православној теологији. Па тако, отварање означава обећање да ће се вернима отворити Царство Небеско. Затварање, међутим, означава да су људи лишени небеског Раја услед њиховог грехопада. Оне што стоје у храму то подсећа на њихову грешност, која их још увек чини недостојнима да уђу у Царство Божије. Само је Христов подвиг омогућио вернима да поново буду причасници небеског живота.
Током богослужења, овом општем символичком значењу, присаједињују се и појединачна, посебна значења. После литургијског Великог входа, а који означава полазак Христа Спаситеља на крсни подвиг и смрт ради нашег спасења, затварање Царских двери означава полагање Исуса Христа у гроб. Свети Јован Богослов је у Откровењу, видео двери која се отварају у Небо, и видео је да се отвара Небески храм. На тај начин, богослужбено отварање и затварање Царских двери символизује оно што се догађа на Небесима.