Сећам се, бејах млад још, тек што сам добио парохију. Фино сеоце неко, лепа црква, имали смо и сеоску салу, а људи вазда добри и поштени. Приближавала се прва зима, вели мени попадија да идем у дрва. 'Ајде, шта ћу, морам. Боље док не обели. Позајмим трактор ту од једног комшије, спакујем стилку, ланац, секиру, и правац шума.
Оборио ја први шумар, раскресао гране и иструпио, па сео да припалим једну. У једном тренутку, осетим да ме неко тапше по леђима. Ко је сад, никог нисам повео, последња кућа је бар два километра далеко? Окренем се, кад оно, мече! Гледа ме, некако тужно, чини ми се, само што не заплаче, и показује ми шапом да пођем за њим. Ја шта ћу, 'ајде, кренем. Идемо ми тако, мече испред, ја пратим. Дођосмо до потока, кад испод једног храста, седи мечка и плаче. Мене било мало страх, ал' 'ајде, шта је ту је, да видимо о чему се ради. Приђем на неких десетак метара, нисам смео више, мечка ме погледа, па ми шапом показа да јој приђем. Ја полако, бојажљиво, миц по миц, дођем на метар од ње, кад имам шта и да видим-забоо јој се ексер у шапу и не може да извади. Извадим јој ја онај ексер, скочи мечка, ја помислих готово, уби ме, кад она узе мече и одоше. Прекрстим се, рекох хвала ти Боже, и вратим се. Натоварим дрва, и кренем кући.
Излазим из шуме, кад поред пута стоје мечка и мече и машу ми да станем. Ја зауставим трактор, сиђем, а она приђе и пружи ми теглу меда да понесем кући. Био је то најбољи мед који сам икад пробао.