
Шта ви мислите, зашто се они који открију плагијатора на ИНТЕРНЕТ САЈТУ осећају као да су уловили медведа од пола тоне или спречили талас да поплави камп насеље? Зашто сматрају да њима припадају посебне заслуге, а да плагијатора треба линчовати на Теразијама? Зашто, кад се открије плагијатор, маса једве дочека да га растргне, иако је све ово само интернет?
Шта се одиграва у глави оног ко је управо разоткрио плагијат, баш се мислим...
Ја мислим да су они толико убијени у појам чињеницом да не умеју ништа да створе, смисле, или шта већ, да то покушавају да сабију у други план откривањем ''плагијатора''. И трипујем да се осећају боље, јер онда помисле да нису једини који немају везе с'везом у животу. Нисам се уопште лепо изразио, ал' јбг, ко разуме схватиће. :)
ПлагбастерсОво се усваја.
Тема је отворена превасходно због фамозног ''Фатал ерор'' случаја, где су га једни разоткрили,а други га обрисали о патос иако су га дотад дизали у небеса.
Јебига, да је муљао- муљао је и смуљао је, али ми није јасно у чему је била толика сатисфакција кад неког раскринкаш на ИНТЕРНЕТ САЈТУ...
Или сам ја оматорио?
