И зато израз: „Еј, бре!” у ствари значи: „Еј, магарче!” А рећи некоме да је магарац јесте директна увреда, јасан израз презира. Можемо само претпоставити са су наши далеки преци почели да говоре једни другима оно што су чули од Турака, али нема оправдања да се та реч користи данас, па да чак буде и део националног језичког идентитета. Када се једна, иначе одлична,емисија јавног сервиса која се бави политичким елитама зове „Шта радите, бре?” онда то јесте разлог да размишљамо о једној врсти несвесног националног самопрезира.

Kako prenosi Alo, CIA piše da istorija Srbije počinje 1918. osnivanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i dodaje da je Srbija punu nezavisnost stekla tek 5. juna 2006, odvajanjem od Crne Gore.

Ranjiva tačka Srbije je pranje novca, a osim toga je i mesto pretovara heroina na putu od jugozapadne Azije ka zapadnoj Evropi, ocena je američke Centralne obaveštajne agencije objavljene na njenom sajtu u odeljku posvećenom našoj zemlji.

Obaveštajci američke vlade proučili su i sva srpska državna obeležja i nakon detaljne analize zastave zaključili da su crvena, plava i bela "panslavenske boje koje predstavljaju slobodu i revolucionarne ideale", te da je srpski barjak "inspirisan zastavom Rusije iz 19. veka", piše Alo.

CIA takođe zna da će parlamentarni izbori u Srbiji biti održani u maju 2012. godine, kao i da značajan pritisak na politiku vrše naročito "dve grupe - pravoslavna klero-fašistička organizacija ‘Obraz’ i srpski nacionalistički pokret ‘1389’".

Statistika "po CIA"

Sa površinom od 77.474 kvadrata, Srbija je po veličini 117. zemlja u svetu, "nešto manja od Južne Karoline", mada po broju stanovnika na listi CIA Srbija zauzima 98. mesto.

Međutim, po stopi smanjenja broja stanovnika od 0,47 odsto Srbija je svrstana na čak 221. mesto od ukupno 230 zemalja. Brže od Srbije izumiru samo Rusi, Letonci, Ukrajinci, Estonci, Crnogorci, Bugari i stanovnici ostrva Sent Pjer, Kukovih i Severno marijanskih ostrva. Po stopi smrtnosti od 13,85 promila naša zemlja je 16. u svetu.

Po izdvajanjima za zdravstvene usluge od 9,9 odsto BDP-a na listi CIA je Srbija na 28. mestu u svetu, dok je po broju od 5,4 bolničkih kreveta na 1.000 stanovnika na visokom 35. mestu u svetu, po čemu ispada da je Srbija opremljenijija čak i od Švajcarske, koja važi za zdravstvenu silu, piše dalje Alo.

Međutim, kao najčešće infektivne bolesti na našem području CIA navodi bakterijsku dijareju i Krimsko-Kongo hemoragijsku groznicu, što je inače virusno oboljenje koje prenose krpelji.

Sudeći prema podacima CIA, Srbija ne zaostaje ni po obrazovanju, pa je sa izdvajanjima od 4,7 odsto BDP-a rangirana na 73. mestu u svetu.

Po mišljenju američkih obaveštajaca Srbi su tako obrazovaniji od Hrvata, Nemaca, Australijanaca, Italijana, Portugalaca, Španaca, Grka i mnogih drugih. Međutim, po broju nezaposlenosti mladih od 15 do 24 godina rangirani smo u sam svetski vrh besposličara - čak na šesto mesto, sa stopom nezaposlenosti od 42,5 odsto.

Uprkos uveravanju domaćih stručnjaka da se Srbiji ne mogu desiti razorni zemljotresi, CIA ocenjuje da je od svih prirodnih nepogoda Srbija najizloženija destruktivnim zemljotresima.

A kačili ste ovog čoveka na transfer blama

I dalje zaslužuje da tamo bude.

Stručnjak za šok terapiju

Sticajem neobičnih okolnosti mr Božidar Đelić se kao mlad čovek (rođen 1965.g.), našao u skupu „vizionara” ekonomskih reformi u Srbiji. Naime, dok je bio na poslediplomskim studijama na Harvardskoj poslovnoj školi (ne na čuvenom Harvardskom univerzitetu i ne na čuvenom Harvardskom fakultetu ekonomskih nauka), jedan od njegovih profesora bio je u to vreme čuveni Džefri Saks koji se „proslavio” čuvenom „šok terapijom”, koju je nametnuo prvo Boliviji, a kasnije Rusiji, Poljskoj, Rumuniji i sl.

Poljski ekonomisti i političari su vrlo brzo shvatili da taj model vodi katastrofi i već su 1993/94.g. odlučili da ga napuste i da prihvate sopstveni model koji je dao izvanredne rezultate. Ruska federacija je taj model primenjivala do sredine 1998. i tamo su rezultati bili više nego katastrofalni. Saks je našao za shodno da taj ogroman neuspeh opravdava na neubedljiv način. Na jednoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj tranziciji bivših socijalističkih zemalja, pre svega Ruske federacije, on ističe da su zapadni eksperti malo poznavali privredni organizam teškog bolesnika – ruske privrede a kada su se prihvatili uloge lekara – postavili smo bolesnika na operacioni sto i otvorili mu grudni koš.... i shvatili da on ima drugačiju anatomiju” 18. On takođe i ističe da su: „Naši saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju, ali je velika greška bila što se pri sprovođenju reformi u Rusiji nisu uzimale neke specifičnosti” 19.

Došavši u Srbiju sa tako bogatim, ali na opštu žalost vrlo neprijatnim iskustvom, Đelić postaje ministar za finansije. Kao „eskspert” u timu Džefri Saksa mogao je i morao je znati za žestoku kritiku J. Štiglica koju je ovaj u aprilu 2001. godine objavio u londonskom Obzerveru 20, a odnosila se na užasne ucene i nametanja katastrofalnog koncepta reformi od strane međunarodnih finansijskih institucija zemljama koje pretenduju da dobiju zajmove od tih ustanova. Naprotiv, Đelić se maksimalno zalaže da se normalizuju odnosi sa tim institucijama i do toga i dolazi. I on na savetovanju ekonomista koje je održano krajem 2001. god. na Ekonomskom fakultetu, obećava „med i mleko”: četiri donatorske konferencije, a na svakoj od njih bi se obezbedilo po milijardu i 300 miliona dolara, od čega bi 2/3 bile donacije, a 1/3 povoljni kredit. On je tada najavio da će Srbija u naredne tri godine doživeti najbrži privredni rast i postati zemlja „u kojoj se otvaraju najinventivnija i najinteresantnija radna mesta u ovom delu Evrope”. Uz to, on je istakao da Srbija ima bolje uslove od drugih zemalja da do 2004. godine postane kandidat za članstvo u EU, a do kraja 2010. i da postane punopravna članica. Poenta njegovog izlaganja je tvrdnja da će Srbija za tri godine postati lider na Balkanu i da će se širom sveta pričati o srpskom čudu 21 (podvukao MK).

Jedan od sličnih „bisera” Đelića, tada potpredsednika Vlade, koji je lansirao sredinom 2007. godine, glasio je: „Srbija je na pragu najvećeg razvoja u svojoj istoriji” (Politika, 2.VI 2007, podvukao MK). Nije jasno šta je podrazumevao pod najvećim razvojem, a verovatno je hteo reći najdinamičnijeg razvoja. Na opštu i njegovu žalost, već u 2008. rast BDP je bio – relativno skroman (5,5%), u 2009.g. je zabeležen pad (-3,5), u 2010. ostvaren je vrlo skroman rast od 1,8%, a veliko je pitanje da li će nivo BDP u 2011.g. dostići onaj iz 2008.g.

Početkom marta 2008. B. Đelić je rekao sledeće: „Oko milijardu evra investicija čeka rezultate izbora u Srbiji, pa ako proevropske snage pobede, ispunićemo cilj od tri milijarde evra, dobićemo status kandidata za Evropsku uniju. U suprotnom, čeka nas samoizolacija i smanjenje nivoa investicija” (Politika, 13.03.2008, str.3).

Proevropske snage su suštinski izgubile izbore ali su, zahvaljujući koaliciji sa SPS, ostali su na vlasti a tzv. „strane direktne investicije“ iz godine u godinu bile su sve manje. Ostavimo po strani što on, kao i mnogi drugi zvaničnici (kao, na primer M. Dinkić), ali i brojni akademski ekonomisti bez ekonomske logike, pod „stranim direktnim investicijama“ podrazumevaju i prodaju najboljih preduzeća strancima, a to su u suštini investicije za kupce a dezinvesticije za Srbiju, pogotovu ako se dobijena sredstva potroše preko budžeta. Navedimo da su te tzv. „strane direktne investicije“ u 2008. g. iznosile samo milijardu i 824 miliona evra, u 2009. milijardu i 401 milion evra, a u 2010. g. čak manje od milijardu evra.

Dodajmo da je Djelić, u svojstvu predsednika Nacionalnog saveta za konkurentnost, u martu 2009. godine izjavio da je cilj Srbije da za dve godine na rang listi Svetskog ekonomskog foruma po konkurentnosti privrede, sa tadašnjeg 93. dođe na 70 mesto 22. Na opštu i njegovu žalost, šest meseci nakon te njegove izjave, Srbija se spustila za tri mesta, tj. pala je na 96. mesto, a ispred nje se našle i Makedonija i Albanija.

Međutim, moram naglasiti da je B. Đelić, u kratko vreme kada nije bio u politici, u svojoj knjizi Kad će nam biti bolje izneo niz žestokih kritika na račun praktikovanja ekonomske politike sa kojim kritikama se u najvećoj meri slažem, ali mu se može postaviti pitanje da li je te kritike iznosio ranije dok je bio u vlasti i zašto je na njih potpuno zaboravio kada se ponovo našao u Vladi? Dakle, i u njegovoj slučaju može se postaviti pitanje morala.

Pored M. Dinkića i B. Đelića koji su sem nekih malih prekida bili stalno u vrhu vlasti u Srbiji, i za dr M. Cvetkovića bi se moglo slično reći. Kao što smo napomenuli, on, kao i A. Vlahović bili su do 2001. g. nepoznati u široj stručnoj i političkoj javnosti. Pošto je A. Vlahović gotovo nestao sa političke scene, o njegovim izjavama i obećanjima neću detaljnije pisati, ali ću se više zadržati na stavovima sadašnjeg premijera dr Mirka Cvetkovića.
...

Znači svako ko govori istinu treba tamo da završi