Kojeg Boga?
Naravno da treba da umiremo, to je priroda, čista priroda. Šta da živimo 5000 godina, ko bi nahranio sve te ljude? Morali bi se klati prije vremena, jebeno je to...
Ja sam totalno za smrtnost. Za koji kurac ce ti vecni zivot, sve bi te smorilo.
Kad bih mogao da dostignem večnost, život bih posvetio tome.
vjecni zivot. ne u picku materinu ne. i ovaj pa mi predug. valjda mi padne cigla na glavu tamo u cetrdesetoj. kakva vjecnost, zamisli to smaranje. to ti je kao ono kad imas milijarde, moz da kupis sta oces, ti uzivas u prvih par miliona i onda se zesce smoris, sta cu sad koji kurac, nema vise nista da se kupi? umjesto kupi stavi radi i eto ti vjecnost.
uh večnost... trebao bi nam i drukčiji univerzum za tako nešto...
ja bih voleo da živim večno ali isključivo ovaj ovozemaljski ljudski život. smorio bi se da umrem i da završim u nekom raju ili nekoj reinkarnaciji ili kakvoj god večnosti za koju ne znam kako izgleda. to bi bilo kao da si na nekoj do jaja žurci na kojoj se ludo provodiš i na kojoj želiš da budeš i pored toga što si se recimo usrao od alkohola i ispovraćao majčino mleko, i onda neko dođe i ponudi ti da odeš na neku drugu bolju žurku za koju je čuo od ortaka. žašto bi to radio ako ti je tu do jaja. i još veći bedak bi bio da odeš na tu drugu žurku a ono žurka se raspala ili nije ni bilo žurke, onaj samo pustio buvu, dezinformacija... smor, bolje ostaneš na žurci na kojoj uživaš, pa još ako potraje, pa još ako ima opijata u izobilju, ah vivre sa vie...
mislim da bi većina ljudi volela da živi večno, čak i melanholici (imali bi makar puno vremena da se izbore sa svojom melanholijom a ako bi se baš smorili, mogli bi valjda da nađu način da se roknu). uostalom, sve religije sveta igraju na tu kartu, na ovaj ili onaj način. mislim da čovek treba da radi na tome...
ljudi su verujem smrtni bez Razloga, isto kao što su živi bez Razloga, ukoliko bi uspeli da omoguće sebi večni život, večnovali bi bez Razloga, ali ukoliko bi im to prijalo i učinilo ih srećnim, onda je to dovoljan razlogić
tranzicija bi bila zajebana
ako zanemarimo tu prejaku reč večnost, ja bi se zadovoljio iz ove perspektive s 200,300 ili možda 1000 god života, mislim da je to skromno...
verujem da će genetski inžinjering tako nešto omogućiti i voleo bih da to doživimo. kladio bih se da niko ne bi odbio, čak ni "tradicionalisti"
samo je težak smor što ovi tradicionalisti i konzervativci sa imago dei pričom usporavaju istraživanja i ne dozvoljavaju konkretnije intervencije na genomu, gubimo dragoceno vreme, treba im začepiti gubice...
--Ja znam kad bih ziveo 1000 godina... ceo bi mi zivot stao u jedan dan--
Vecni zivot je zabluda, pitajte ljude koji imaju 100+ godina koji su nadziveli sve prijatelje pa cak i sopstvenu decu. Tesko je to. Plus, kad bi ziveo 1000 godina, posle nekog vremena bi mi dosadilo sve, i pice i zene i zurke... sve dosadi kad previse traje. Dobar je ovaj zivot, 15-20 godina se razvijas da zapocnes ludi zivot, zatim zivis zivot do 60. godine, a ostatak se odmaras, dok ne umres. Sta posle, to niko ne zna.
Вечност? То не би било одрживо у овом универзуму.
Из веома простог разлога- људи тек онда не би учили на туђим грешкама, већ би из ината срљали.
Ne bih voleo večno da živim, smatram da je 200 godina sasvim dovoljno.
Večnost smara.
Bilo bi lepo da živimo 200 godina, a od toga da smo 100 godina mladi. Večnost je već previše, ne bismo znali šta ćemo s tolikim životom...
A zasto bas 200 godina. Ipak je prisutna ta ideja da je zivot ogranicen i da se to dozivljava kao ogranicenje. A gde je 200, neko bi zeleo i 300...
Ne pročitah sve, ali spomenuše nemogućnost večnog života, ali ako to izuzmemo, nama dođe isti kurac. Svaki će biti prekratak, ako se na to navikne, ali će takođe biti dovoljan. Davno, baš davno, u nekoj naučno-fantastičnoj seriji došli su na planetu gde ljudi žive mesec dana. Rađaju se, odrastaju, razmnožavaju i umiru za mesec dana. I tako su navikli. E sad, jes da je to glupa serija, ali koliko god da živimo, faliće nam još. A opet, biće taman dovoljno. Kako god okrenete, smrt je neizbežna. I da živimo 1000 godina hteli bismo 5000, da živimo dve, hteli bismo 10. Nikad dovoljno, a opet nekako taman. Odoh spavat, plašim sama sebe.
Meni je srce puno kad sjednem sa svojim jaranima i kad s epopije malo pa s epriča o ženama i tako tim stvarima, ja bih ovako mogao 12000 godina, treba mi kora kruva, 10 piva i dva jarana. Ne mora biti piva, more i sok, voda, al' priča je ono bitno. Ne mora se ništa ni pričati, nekad je dobro i ćutati. Eeee! Ljudi su promašili svoju svrhu na zemlji a drugi su se počeli bogatiti na tome i onda su sebi našli drugu svrhu. Živjeću koliko budem trebao, kad umrem neće više biti važno dal' će ko plakati, šta će mi svirati na sarani ni dal ću u raj, pakao ili negdje lijevo. Al' se trudim da ovo što imam proživim kako mislim da treba.
Interesantna tema....teško je ostati objektivan,jer se ipak vodimo svi svojim instiktima i saznanjima,viđenjem sveta i svega oko sebe.
Ljudima koji veruju u smrtno telo i besmrtnu dušu,večni život nastaje kada duša napusti telo i zemlju,po njima samo telo je dokaz da je ništavno,a sve ono što ih vodi kroz život ustvari i ne vide,kao što je ljubav,vazduh,Bog(tvorac,izvor,sila,kako god),energija,frekvencije....
Ljudima koji su odbacili postojanje svega toga ili samo osudili sve ove nevidljive pojmove bez izvora,kao i ljudima koji vekovima bezuspešno pokušavaju da otkriju izvor,njima je večnost u telu koje stari tortura,njima je materija jedini opipljivi dokaz,ali dok ona nestaje njima nestaje nada,tako da su sveti gralovi,kameni mudrosti jedini izlaz ka večitoj mladosti tela...
Teško je biti objektivan i već verovatno kontate na kojoj sam strani,internet vernik-ateista diskusija nikada nije urodila plodom,niti je uopšte zanimljiva,niti bilo ko želi da se mučki prepire,a i za dobru prepirku i debatu treba imati dobre argumente,a uvek toga fali u svakoj raspravi...tako da ovo bi voleo da bude samo jedno mišljenje koje će ostati kao takvo,bez ikakvog obrazloženja i pitanja,jedno razmišljanje za ramišljanje.
:)
Ја јесам млад, али године нису мерило схватања неких ствари. А најмилије оно кад се крене нека прича па дође човеку да заплаче од среће. Јебо новац, јебо све, кад имаш пријатеље с којима можеш да се зајебаваш, знаш да имаш довољно.
meni je bitno da lepo prozivim mladost i ako treba da je produzavam koliko god mogu, ali vecni zivot meni zvuci dosadno.
Kako se može živeti večno kad sam svemir nije večan? Na ovaj ili onaj način sve zvezde do kojih bi eventualno mogao da dođe čovek jednom će se pogasiti, i biće mrak, i onda šta, plutaš kao zombi kroz večitu tamu do u večnost?
Мени багује мозак од оваквих тема и мисли. Немам страх од смрти, већ од вечности како је ми схватамо. И кад погледаш, није питање да ли би волео вечно да живиш, већ да ли уопште волиш да живиш? Вечно или привремено, да ли уопште осећаш љубав према себи и свом постојању? Ако је потврдан одговор, некако капирам да је све једно колико времена ћеш постојати. Ако је одговор одричан, онда... и 5 минута је много.
Ja ne bi teo da živim večno. Želeo bi da živim sto godina, alid a budem mlad.
A da posle 65e odem u penziju i mlad je trošim ko mlad.
Оно о чему је реч у овој теми је Хегел назвао "рђава вечност" (или беше "лоша вечност"), а шта би била права вечност, то би он рекао овако:
Али мислим да биће човек није кадро ни да привири у такву вечност, а камо ли да је живи. Мада је добра идеја.
Едит: То јест не да је живи, јер живи се кроз време, него нешто ђаво зна шта.
Еп о Гилгамешу, једно од првих књижевних дела човечанства, а по мом мишљењу и једно од најбољих се бави овим питањем. Од тада па до данас тема смртности, пролазности, ограниченсоти животног века наспрам "Боговској" вечности била је инспирација многим људима, писцима, уметницима од поменутог епа, па преко бибијског Матузалема, арапских и европских алхемичара који су били у потрази за "каменом мудрости" све до поп-културе, филмова попут "Горштак", затим музичких дела попут квинове песме "Ко жели да живи вечно" која је тема у филму, па на крају и партибрејкерса, песма-1000 година. Да ли бисте уопште желели да живите вечно, како бисте проводили тај вековечити живот? Да ли мислите су људи смртни са разлогом и да модерна наука не треба да се бави неким новим "каменима мудрости" јер би то било противно човековој Богом даној природи. Кроз које би све изазове и искушења морао да прође човек који би одабрао такав живот?