Rečenica na koju sa tugom pomisli onaj koji je imao tu nesreću da mu se desi neki blam koji drugi nikada ne zaboravljaju.
Nije to onaj blam tipa, sapleo si se ispred punog kafića i pao, koji se pamti jedno dva do tri sata. Nije ni onaj, ortaci te napalili da dolaze neke fensi ribe na žurku koju pravite, pa će svi obući odela, a ustvari obična je pijanka i svi dođu u trešama, dok ti među njima blejiš skockan, pa te zovu direktor celo veče i pamte još jedno mesec dana.
Ne, nije taj tip blama.
Ovo je blam koji se ne može zaboraviti. Blam za koji znaš da će te pratiti kroz ceo život, sve dok se ne odseliš u drugu zemlju, mada i tu negde može da iskrsne. Blam koji može da se pojavi u bilo kojoj situaciji koja podseća i mrvicu na to što si uradio, pa moliš Boga da do takvih situacija ne dolazi.
- I tako ti kažem zete, moja Marija je suvo zlato. Vredna, radna i poštena, a moraš priznati i da je lepa. Samo moraš pažljivo sa njom, znaš kako je osetljiva, pa brzo plane, a još brže se rasplače.
- Znam čika Boro, kroz sve sam te faze ja proš’o sa njom za ovih par godina. Znam je bolje nego sebe.
- E malo sutra znaš. Jel znaš ti šta nipošto ne smeš da joj spomeneš, da ne bi totalno poludela i upala u histeriju?
- Ih kako ne znam, je l’ mislite na ono kad se u drugom osnovne upiškila na času matematike?
- E moj sinko, ne znaš ti s kim si se oženio. Nikako nemoj da spomeneš reč „koza“.
- Što, pa nikada ja nju ne bih nazv’o kozom.
- Ma ne sme ni da vidi kozu, pa čak ni na TV-u. Kao mala je po dvorištu skupljala i jela kozija govanca, pa su joj toliko dupe pomerali, da je navukla traumu od toga.
- Ma nema frke čika Boro, ćutim k’o zaliven.Zoo vrt Beograd, 15 meseci kasnije:
- Jao dušo što volim zoo vrt. Najlepše se tu osećam. Nekako me vrati u detinjstvo.
- Čekaj bre ženo pa još nismo ni stigli do dela sa kozama, pa na detinjstvo da te seća.
- Je l’ si me namerno doveo ovde?! Je l namernoooo ?! Konjino jedna!
- Kozo!
