Hrana iz prodavnice na selu

У односу на град гдје је храна из продавнице нужно зло, на селу је то апсолутни маст хев. Иако ће она сигурно задуго да чами у сијенци сланине пршута и чварака, негдје на полици испод сира и кајмака, тога у кући мора да има.

Лако је домаћину домаћина дочекати, комадина сланине, мало сланог сира да се жеља за ракијом повећа за који литар и пјесма се низ долину ори.
Није сељаку ни због њега. Љети у башту, убери што ти је под руком, пљуни, обриши мајицом и назад на пос'о. Зими за чакију па у пушницу.

Како дочекати оног из града? Оног што крај краве није прош'о.
Они ти не једу ту сељачку храну. Они се хране у продавници. Па купује оне саламе,паштет, јогурте, и све тако нешто без масти, са витаминима, све оно са рекламе. Не воле ти да једу оно што на реклами видјели нису. Ваљда је то та нека мода. Нисам паметан. Нек једу шта им воља, широко им поље.

А домаћин гладна госта из куће не пушта. Гдје ту бруку да доживи.
Домаћин човјек да госта неспреман дочека. Јок море!
Неко би гадно страдо кад би до те бруке дошло. Црно му се пише, а неко зато одговарати мора. Ваљда се зна неки ред у кући. Мајка му стара.
Кад се домаћин човјек зацрвени, то на добро изаћи не може.