Ono "nešto" što je nama i generacijama unazad ispunjavalo detinjstvo. Rekviziti: lopte, lutke, lastiši, autići, mašta. Društvo: neograničeno. Trajanje: što duže, to bolje (dok te mama ne utera u kuću).
I, to "nešto" jednom možda prerasteš, al' onda naiđeš na neke nove klince kako se jure i deru kolena, pa se setiš kako je lepo igrati se...
***Problem je što je u poslednje vreme skoro nemoguće da naiđeš na nove klince kako se igraju. Zbog toga je ova definicija neophodna. Da se igri ne zatre značenje. Da "igra" ne postane samo ono-na-netu-zbog-čega-se-sa-šest-godina-pravi-fejzbuk-profil.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.