Sve raširenija pojava među omladinom širom svijeta. Još kao djeci, pumpa im se glava pokemonima i digimonima, a kad malo poodrastu prelaze na neke druge anime (tako se zovu japanske animirane serije), mange (tako se zovu japanski stripovi) i naravno zamajavanje Yu-Gi-Oh kartama. Tada već počinju da se bave i nekom japanskom borilačkom vještinom (Džudo, Karate, Aikido, Dijudžicu i još 47 opasnih riječi), neki odluče da si istetoviraju neke mnogo duboke i spiritualane japanske znakove (mada i kineski su u igri), ako su djevojke počinju da praktikuju jogu, prelaze na makrobiotiku ili na čisti vegeterijanizam (ili čak postaju vegani), a ako su momci počinju da se zanimaju za japansku pornografiju, koja je takođe često animirana (hentai). Sve je to propraćeno slušanjem japanskih bendova, igranjem japanskih konzola, čitanjem japanskih pisaca, a oni najuporniji naprasno odluče da nauče japanski. Pošto je japanski jako težak jezik, rijetkima to i uspije, a oni kojima ne uspije, već pomišljaju na harakiri, jer su dovoljno prihvatili japansku kulturu i znaju da se kod Japanaca ne prašta neuspijeh. Međutim, pošto su uglavnom emo (čitaj: pičkice), harakiri o kojem razmišljaju skoro nikad (na svu sreću) ne izvrše.
Nakon svih tih avantura obično od svega ohlade (čitaj: vrate se u normalu), a kao uspomena im ostaje nešto veće (mada ne mnogo) poznavanje japanske kulture, nego što ga imaju ostali.
No neki od njih, koji su japanofili po ubijeđenju, a ne iz pomodarstva (za razliku od većine), ostanu do kraja doslijedni svojoj ljubavi, često na filološkom završe japanski jezik i svoj život ozbiljno posvete proučavanju japanske kulture. Takvih je uvijek bilo i biće, a ova današnja pomama za svime što je japansko nije ništa drugo do prolazni trend.
Pa možda i nema veze, ali i jedno i drugo odražava sličan mentalni sklop, a ja sam, po starom vukajlijaškom običaju malo iskarikirao. Osim toga, joga spada u tradiciju budizma, a u Japanu ima dosta budista (pored šintoista) koji praktikuju jogu.
Vikipedija je vazda pizda bila...
:)
Vidiš, hinduizam. :p
Sem toga, u Japanu je praktikovan zen budizam, a on se razlikuje od indijskog budizma.
Ja u definiciji pod jogom nisam ni podrazumijevao izvorni, tradicionalni oblik joge, već sam slobodnije koristio izraz misleći pri tome na razne dalekoistočne meditativne tehnike, koje su sve popularnije na zapadu.
Профице, и харакири и сепуку имају исто значење, с тим што је сеппуку формалнији израз. Харакири се више користи на Западу док сами Јапанци више воле реч сеппуку. То су синоними.
harakiri 腹切り
seppuku 切腹
Harikiri je ustvari naziv koji opisuje radnju, hari kiri, rezanje utrobe, a sepuku je zvanični naziv čina.
Опет морам да рашчланим:
и идеограми у речи сеппуку описују исту ту радњу. :)
Не знам колико вас има подршку за јапански на компу, ја горе написах идеограме и за харакири и за сеппуку. Користе се за обе речи два потпуно иста идеограма једино су им места замењена... и услед тога им је и читање другачије.
Aha... japanski je zajeban po tom pitanju. Pozadine i pozadine i pozadine i na kraju se izgubiš u značenju.
Hvala na objašnjenju.
Kakve veze ima joga i vegeterijanstvo sa Japanom?