Kao stenice, odmah da pojasnim ono što će se očigledno nametnuti kao prvo pitanje...
Tatabe je naziv za ove insekte koji je (bio) u upotrebi na jugu Srbije, mahom u ruralnim krajevima. Danas se i ovde retko čuje. Stenice su, inače, izuzetno odvratne štetočine! Obožavale su da se nastane u krevetima, a posebno u dušecima, odnosno slamaricama u davna vremena. I jednom kad se tu uvuku, gotovo je nemoguće isterati ih! Doduše, vole da same izađu... Preko noći... I izujedaju onoga ko tu spava. A izuzetno brzo se razmnožavaju, te ovde govorimo o celim rojevima krvopija koje žrtvu izujedaju od glave do pete, teško da i jedan kvadratni santimetar ostane bez ujeda! Ti ujedi su, pak, gadni, izuzetno svrbe, a od izlučevina ovih štetočina neretko su se dobijale i bolesti, i to ozbiljne!
Posebno je gadno to što, za razliku od drugih štetočina (miševi, skakavci itd) one ne napadaju useve i hranu ljudi, već jedu same ljude, pri tome izazivajući i bolesti! Nije preterano reći da se ljudima činilo da su im i dušu pojele!
Borba je bila vrlo teška sa njima... Ono, mogli ste prosto da spalite i krevet i slamaricu, ali recimo da nije baš ekonomski isplativo, a i posle bar neko vreme je muka gde spavati... A pričamo o dobu kad nismo imali sve ove sjajne pesticide kojima rado trujemo sebe i sve oko sebe. Srećom, to je i doba pre mobilnih telefona i drugih "pomagala" koja razmišljaju umesto nas, pa su ljudi bili primorani da budu snalažljivi i pametni. Koristili su jednu slabost tataba/stenica - osetljivost na visoke temperature. Najčešće korišćena metoda suzbijanja bila je da se krevet i dušek/slamarica popare vrelom vodom to jest vodenom parom u par navrata. I to je bilo to...
Ali dok primetite da su se pojavile i sa njima se izborite, izjedeni ste!
- Uf, jel najzad gotovo, ženo?
- Mislim da jeste... Trebalo bi da smo kupili sve za slavu!
- Da malo danem dušom... Čekaj, jel dolaze i Petrovići?
- Da, što?
- Ijao, onda opet moram u kupovinu po još hrane i pića!
- Daj, mužu, ne lupetaj! Pa, pogle' šta smo sve kupili... Ovde ima za puk vojske!
- A ti zaboravila da oni jedu k'o tatabe?! Misliš da će ih par-sto kila klope i par-sto litara pića zadovolji?! Sećaš se prošli put kad dolazili...
- Uf, istina... Mislila sam i tanjire da će pojedu... A tek ono posle, što nervirali druge goste...
- Da, be! Sa prenos skupštine! Šta li im to trebalo...
- Nisam učila biologiju, pa one vrste i familije... Možda su iz iste familije tatabi, pa teli da gledaju rodbinu...
- Istina... Ne zna se koj nas više izede... Uf, šta nam je sad činiti...
- A da ih pozovemo i kažemo im da smo pomreli i da zato ne slavimo, pa kad nam bude bolje, će se javimo?
- Daj, ne bud... Ma, možda vredi probati... Daj telefon!
