Pesma predvodnica svih ostalih u tom žanru koji neki zovu srpske junačke - "izmedjukosovski ciklus". Kad muzika na veselju, svadbi recimo, dodje do kuma, a on, neki zajeban bradonja, izvadi 100 evra, onda kreću: Jeremija pali topa, Vojvodo Sindjeliću, Od Topole, Na planini na Jelici, Dunja na ormaru/fijoci, Djurišiću mlad majore,... Svi ostali gosti mora da se strpe jer neki nisu ni čulu za neke od ovih pesama pa mogu samo da statiraju. Iako u principu pesme nisu nikada same po sebi dnevno politički šovinistiške, učestalost pojavljivanja i vaskrsnuće nekih se umnogome podudara baš sa sad već našim političkim a ne vojnim porazima. Prva od pomenutih lepo i dosta tačno opisuje naflekavanje i makljanje Oskara Poćoreka i njegovih satelita, jedino što se zaboravlja da smo nekako bili na pravoj strani i uz nas imali "nas i ceo nornalan svet od 300 miliona" a da smo ovih dana nekako spali na 68 posto našeg stanovništva i to povuci potegni. Gde smo se zajebali i na kojoj pesmi, 'bem li ga.
Slika "Oko Sokolovo", Dragutin Matić, otišao u ratove 1910, vratio se 1919. Kad se vratio, sina, koga je ostavio sa nepunih godinu dana, zatekao je sa 11.
Eh, negde sam ovde već napisao koliko generacija Srba nisu upoznale sopstvene dede. U jednom trenutku je crkva odobrila da dede prave snajkama decu da bi se loze očuvale. A i tom 'normalnom svetu' smo uglavnom bili topovsko meso.