Firenca, Italija. Ekskurzija u četvrtom razredu gimnazije. Već je sredina novembra i poslednji znaci toplog vremena i miholjskog leta su prošli. Posle laganog doručka i obilaska nekoliko istorijskih lokacija posetu nastavljamo u galeriji Ufici. Posle više sati boravka u zatvorenom prostoru konačno izlazimo napolje. Istog trenutka oštar jesenji vazduh zamenjuje ustajali vazduh iz galerije i uzbuđuje čulo mirisa. Topli zrak sunca posle ko zna koliko vremena prvi put pada na lice, lagano ga milujući. A u pozadini virtuoz na gitari svira ovu stvar, koja se odbija od stare zidove renesansnih zgrada budeći ponovo duh stare Italije. Žmarci ti prodilaze celim telom. I tada se to događa. Jedan od onih retkih trenutaka apsolutne euforije, blagostanja i sreće. Ne znaš zašto ali jednostavno si srećan. Kao da je neko rukom odneo svaku moguću brigu na svetu i ostavio te u tom jednom neverovatnom trenutku, kojih nećeš doživeti previše u životu ali za koje vredi živeti. Hrišćani kažu da su nam ti momenti Božji način da nam pokaže kako je živeti u raju. Na dalekom istoku bi to možda nazvali nirvanom. Ja ipak tome ne pridajem toliko na dramatičnosti. Jednostavno takve trenutke volim da nazovem Kada se sve kockice slože.
