Kafana u mom selu

Svi mi koji smo imali deo te sreće u životu, da imamo svoje selo, oni koji ga nemaju neće se složiti sa mojom konstatacijom, imali smo i sreće da imamo i tu jednu jedinu kafanu u svom selu. Alo bre, svoju kafanu!! Kad ti dodje brat iz Pančeva, ti znaš gde ćeš da ga vodiš, da se hvališ svojom kafanom! Kafana koja ima 10 stolova, sa flekavim stolnjacima karirane boje iz doba komunističke idile, limenim pepeljarama, čuvenim čašama od 2 deci, oblika burenceta, koja je danas redja od belog medveda. Da slušam bre Silvanu Armenulić, ali ne zato što sam čuo da je to sada IN, i da svi po gradovima gaje kafana style, pa svi znaju ko je Silvana. Da ne dodjem u Nike patikama u kafanu, jer sam opasan baja. Da ne tražim da zakupim separe u kafani, i da mi hostese uvaljuju medovaču za 200 din iz budjave epruvete ko da sam u bolnici, i da mi se smeška srazmerno sa količinom popijenih epruveta. Neću da me nude rakijom od maline kad pitam koju rakiju imaju. Da odem u drugo selo, da znam red, da znam da nisam gazda, da sedim i pijem svoje, ne tražim da muzika dodje za moj astal.Neću da mi neko traži 1500 dinara za litru-litru, i da mi donese kiselu umesto sodu od deda Sretena iz četvrtog šora, od kog je i moj deda dok se momčio kupovao sodu kao od dobrog druga. Hoću da mi svira moj Dika cigan violinu na uvo, i kad nemam da mu platim, da zna da ću mu dati čim budem imao, a ne neki ''troya band'', ''megamix bend'' i ostali koji za novce sviraju i ''smoke on the water''. Moj Dika iz principa neće da svira ništa mladje od 15 godina, ako ti se ne sviđa, ima kome se sviđa. Da na zidu ne stoji portret nekog ruskog cara iz devetog veka za koga ni ne znam, uljem na platnu, nego slika Lepe Brene i Vesne Zmijanac sa Rumskog vašara iz 83-će godine.
Hoću bre da odem sa mojim dedom na špricer u kafanu posle nedeljnog ručka i da me nije sramota, i da me ne gledaju kao da sam lud !!
I hoću jednog dana sa mojim sinom u istu da odem, da ga naučim pravim vrednostima.