Kajase

(двор у Расу, 1190. година)
Стефан Немања: Па где си, Озриша, сунце ти пољубим, сто година те нема!
Озриша: Ево, мало имање, мало путовања, мало склекови, мало леђа и тако.
Стефан Немања: Кажеш путовања, а? Растко, остави тај каиш, то није за јело! И шта оно кажеш, где си би... Растко, 'оћеш ти да ти ја дођем тамо и излупам ти то дупе, остави тај каиш већ једном! И шта кажеш, где си био ове године?
Озриша: Био сам у Драчу, био сам у Будиму и у Столном Београду.
Стефан Немања: Идеш у ђавола, ти путујеш више од мене изгледа.
Озриша: Е па, имам добру туристичку агенцију, Предиша травел, ево ти визитка, десет посто попуста за све велможе.
Стефан Немања: Растко! Па сад ћу ти се мајке најебати! (устаје, али Растко бежи)
Мајке му га детиње, изгриз'о ми све каишеве, ја ставим лепо к'о човек сву ратну опрему, кренем у јуриш и спадне ми сав оклоп, морам д' оборим неког нашег и отмем му оклоп, бог те мазо!
Озриша: Ма деца, и ми смо били такви.
Стефан Немања: Ма шта такви, сунце ти пољубим, мене мој покојни Завида тук'о к'о вола у купусу ако бих га попреко поглед'о. А ова данашња младеж, бог да те сачува! Него, кажеш био си у Будиму, а?
Озриша: Јесам, ако икад одеш, мораш пробати куртош-колач, или још боље, донећу ти ја.
Стефан Немања: Куртош-колач кажеш? Па је л' ти, тебра, мислиш да сам ја дукатлија, свега ти?
Озриша: Ма јоооок бре, тако се зове, нема везе с њихалом страве.
Стефан Немања: Пусти ти мене тога, него виде ли ти Ласла тамо?
Озриша: Ма какав црни Ласло, навукла му она његова роспија кајасе, не може да макне док му она не дозволи.
Стефан Немања: Значи цркла кера...