Život seljaka bio je težak. Nisu imali leba da jedu. Elem, jednog dana osvanu plakat na banderi u mom rodnom mestu. Bila je to jedina bandera pošto još struja nije bila razvedena, ni telefon, ni nike pičke materine. Otkud ta bandera tu, pojma nemam. Kad popune smrtovnicama vrata od zadruge onda su na njoj lepili ostalo. Plakat je bio zalepljen preko oglasa državnog veterinarskog zavoda za pelcovanje kerova i mačaka. Na plakatu je bio neki čuponja s crnim naočarama, jebo mater k'o neki drogeraš. Pisalo je "Veliki solistički koncert". Odlučimo mi da odemo koji smo bili izbačeni iz školskog hora u inat nastavniku. Moralo je da se ide peške dvaes kilometara, i onda na voz, četiri sata, pa autobusom na struju još pola sata. Nekako smo ušli. Nikad dotad nisam bio u većoj prostoriji. Bilo je puno stolica i naroda. Nisam smeo da se penjem na stolice pošto su bile visoke. Ljudi su bili neobično radosni. Tad sam po prvi put u životu probao pivo. Posle dva sata galame i vike, izašo je onaj čuponja. Držo je neku flašu u ruci i viknuo "Živeli". Svi su uzeli svoje čaše i potegli. Uzo sam i ja, da ne ispadnem glup. Eto tako je bilo.
