Kako sam proveo letnji raspust

Eh, taj letnji raspust... Seti se samo... Osnovna škola, kraj školske godine, bezbrižni u svom svetu, ne razmišljamo ni o čemu drugom nego kako ćemo da igramo fudbal po celi dan i da li ćemo ići negde na more.

Pa onda srednja škola, izlasci do 6 ujutro, pa opet jurcanja za loptama, ali ne samo samo za fudbalskim i košarkaškim. :))))

I onda dođe faks... Više ni raspust nije raspust. Završiš julski rok, a već razmišljaš o septembru. Planiraš da se odmoriš nedelju-dve pa da počneš da učiš. Naravno, planirani odmor se oduži do septembra. I tako opet godinama dok jednom ne diplomiraš i dođe kraj tvog studiranja.

Kraj studiranja... Dobijaš neko parče papira koji ti kaže da je tvom produženom pubertetu konačno odzvonio poslednji čas. Krećeš u u borbu za preživljavanje. Nema više spavanja preko dana, izležavanja u krevetu satima. Sad te čekaju: biro, konkursi, traženje posla u struci naravno jer kao mladi intelektualac smatraš da svi samo na tebe čekaju... A onda se i zaposliš. Umoran si i pre nego što kreneš na posao. Gledaš danima klince kako uživaju u letnjem raspustu i psuješ u sebi što nisi više onaj balavac kome je samo jurcanje za loptom smisao života. Ubija te pomisao da za tebe više raspusta nema. Pubertetlija u tebi ne prihvata tu činjenicu.

Dolaziš na posao kao da dolaziš na mučenje... Sve te brine, plaši, uznemirava, hvata te panika za svaku sitnicu. A onda posle nekog vremena shvatiš da te ne zamara posao toliko koliko ljudi sa kojima radiš. Shvataš da ti je potreban odmor, ali ne od posla već od ljudi. Potreban ti je godišnji odmor.

Godišnji odmor? Nema ništa od toga. Shvati više da za tebe odmor ne postoji, ne postoji raspust. Nema odmora dok traje obnova. Ako radiš negde, gazde i šefovi ti love svaku grešku, začas mogu da ti skrešu platu ili da popiješ otkaz. A ako si i gazda, tuđa ruka svrab ne češa. Prvi moraš da dođeš, poslednji da odeš. Radiš i čekaš vikend da bi se malo odmorio. Eh, a ne tako davno za tebe su subota i nedelja preko leta bili dani kao i svi drugi.

I taj vikend... Taj čuveni vikend. Petak ili subota uveče. Izduvni ventil svih. Vreme opuštanja za zaposlene, lek protiv dosade za nezaposlene. Vreme kada svi biraju svoju najbolju garderobu, ali i sve svoje najbolje grimase koje će pokazati pred svetom. I svi su ili namršteni, ili neprirodno nasmejani. I svi su kao opušteni, a ustvari potpuno stegnuti. I svi su posebni, i svi su važni sami sebi, i svi su lepši od drugih. Prolaziš tako kroz gomilu ljudi sa unapred pripremljenim grimasama i izveštačenim osmesima. I svi se kao lepo provode, uživaju u vrelini leta... Ma koji provod?! Koje uživanje u letu? Svaki vikend ista mesta, isti ljudi, nema veze da li je zima ili leto, nije to provod. Samo želiš negde da pobegneš.

A možda i možeš da pobegneš makar na nedelju dana negde. Skrpilo se nešto para, moglo bi da padne neko letovanje u Grčkoj. Uzećeš godišnji odmor, po zakonu ti to sleduje, na posletku i ti imaš dušu. A sa kime da ideš, nesrećniče? Zoveš jednog, drugog, trećeg ortaka... Jedan mora da uči, juri uslov; drugi nema para; treći ne može sa tobom zbog posla... Onog četvrtog i ne zoveš, oženjen čovek - ide sa ženom na more, od njegove svadbe jedva da ste se par puta i videli za godinu dana... Devojka? Ne govori ništa, znam sve. Ako ti je neka uteha bar nećeš morati nekome da plaćaš letovanje.

I onda se tešiš da nije bitno letovanje nego društvo sa kojim provodiš slobodno vreme. Trudiš se da što više budeš van kuće, jurcaš negde kao muva bez glave. Zoveš nekog tamo petog, šestog, sedmog ortaka da malo izblejite po gradu uveče. Leto je, lepo vreme. Mogli biste da muvate nešto. Jedan ortak ti se oženio, još jedan ima ozbiljnu vezu, a ti si odavno deo čopora onih koji pate od hronične nejebice. Da, opet ćeš kad te kriza uhvati da potražiš neku kurvu da se po'vataš s njom i da umočiš, čisto da malo pothraniš svoj ego. Nalaziš kurve kod kojih ideš da bi otišao što pre, bez pozdrava i bez kajanja. I onda nastavljaš da provodiš još jedno leto maštajući o onim devojkama kojima nisi ni na kraj pameti.

Vraćaš se kući, poražen realnošću koja te okružuje, sedaš za kompjuter u nadi da ćeš u virtuelnom svetu biti pobednik makar u nečemu. Gledaš naizmenično Fejs i Vukajliju, vidiš već viđene statuse, jedne te iste pesme, jedne te iste rečenice i fore koje se ponavljaju po 835784764. put i opet bivaš poražen na isti način, od istih ljudi, na iste fore. Da, ti si možda genije za neke stvari koje se mogu naučiti iz knjiga, ali opet ponavljaš isti razred životne škole. Opet padaš iz istih predmeta. Glup si, matori, mnogo glup. Najbolji si, ali u proseravanju. Valjda ti je to izduvni ventil kao i mnogima sličnim tebi. Teši se, nisi jedini.

Odlaziš i sa Fejsa, i sa Vukajlije, gledaš kroz prozor kako noć grli kraj u kome živiš i shvataš da te je više nije briga ni za šta... Bar ti je glava na ramenima, možda će sledeće leto biti mnogo bolje od ovog i opet se nadaš da još uvek možeš nešto da popraviš u tom svom životu bez života, tom tvom životu bez tebe… Uzimaš gitaru, uključuješ pojačalo i krećeš da sviraš neki narodnjak... Gledaš negde u daljinu i misliš kako je ipak divna ova noć u smiraj leta…

Eh, taj letnji raspust... Seti se samo... Onaj pravi letnji rasput kad si bio klinac... Beše nekad...