Kako sam proveo letnji raspust

Eх, тај летњи распуст... Сети се само... Основна школа, крај школске године, безбрижни у свом свету, не размишљамо ни о чему другом него како ћемо да играмо фудбал по цели дан и да ли ћемо ићи негде на море.

Па онда средња школа, изласци до 6 ујутро, па опет јурцања за лоптама, али не само само за фудбалским и кошаркашким. :))))

И онда дође факс... Више ни распуст није распуст. Завршиш јулски рок, а већ размишљаш о септембру. Планираш да се одмориш недељу-две па да почнеш да учиш. Наравно, планирани одмор се одужи до септембра. И тако опет годинама док једном не дипломираш и дође крај твог студирања.

Крај студирања... Добијаш неко парче папира који ти каже да је твом продуженом пубертету коначно одзвонио последњи час. Крећеш у у борбу за преживљавање. Нема више спавања преко дана, излежавања у кревету сатима. Сад те чекају: биро, конкурси, тражење посла у струци наравно јер као млади интелектуалац сматраш да сви само на тебе чекају... А онда се и запослиш. Уморан си и пре него што кренеш на посао. Гледаш данима клинце како уживају у летњем распусту и псујеш у себи што ниси више онај балавац коме је само јурцање за лоптом смисао живота. Убија те помисао да за тебе више распуста нема. Пубертетлија у теби не прихвата ту чињеницу.

Долазиш на посао као да долазиш на мучење... Све те брине, плаши, узнемирава, хвата те паника за сваку ситницу. А онда после неког времена схватиш да те не замара посао толико колико људи са којима радиш. Схваташ да ти је потребан одмор, али не од посла већ од људи. Потребан ти је годишњи одмор.

Годишњи одмор? Нема ништа од тога. Схвати више да за тебе одмор не постоји, не постоји распуст. Нема одмора док траје обнова. Ако радиш негде, газде и шефови ти лове сваку грешку, зачас могу да ти скрешу плату или да попијеш отказ. А ако си и газда, туђа рука свраб не чеша. Први мораш да дођеш, последњи да одеш. Радиш и чекаш викенд да би се мало одморио. Ех, а не тако давно за тебе су субота и недеља преко лета били дани као и сви други.

И тај викенд... Тај чувени викенд. Петак или субота увече. Издувни вентил свих. Време опуштања за запослене, лек против досаде за незапослене. Време када сви бирају своју најбољу гардеробу, али и све своје најбоље гримасе које ће показати пред светом. И сви су или намрштени, или неприродно насмејани. И сви су као опуштени, а уствари потпуно стегнути. И сви су посебни, и сви су важни сами себи, и сви су лепши од других. Пролазиш тако кроз гомилу људи са унапред припремљеним гримасама и извештаченим осмесима. И сви се као лепо проводе, уживају у врелини лета... Ма који провод?! Које уживање у лету? Сваки викенд иста места, исти људи, нема везе да ли је зима или лето, није то провод. Само желиш негде да побегнеш.

А можда и можеш да побегнеш макар на недељу дана негде. Скрпило се нешто пара, могло би да падне неко летовање у Грчкој. Узећеш годишњи одмор, по закону ти то следује, на послетку и ти имаш душу. А са киме да идеш, несрећниче? Зовеш једног, другог, трећег ортака... Један мора да учи, јури услов; други нема пара; трећи не може са тобом због посла... Оног четвртог и не зовеш, ожењен човек - иде са женом на море, од његове свадбе једва да сте се пар пута и видели за годину дана... Девојка? Не говори ништа, знам све. Ако ти је нека утеха бар нећеш морати некоме да плаћаш летовање.

И онда се тешиш да није битно летовање него друштво са којим проводиш слободно време. Трудиш се да што више будеш ван куће, јурцаш негде као мува без главе. Зовеш неког тамо петог, шестог, седмог ортака да мало изблејите по граду увече. Лето је, лепо време. Могли бисте да мувате нешто. Један ортак ти се оженио, још један има озбиљну везу, а ти си одавно део чопора оних који пате од хроничне нејебице. Да, опет ћеш кад те криза ухвати да потражиш неку курву да се по'ваташ с њом и да умочиш, чисто да мало потхраниш свој его. Налазиш курве код којих идеш да би отишао што пре, без поздрава и без кајања. И онда настављаш да проводиш још једно лето маштајући о оним девојкама којима ниси ни на крај памети.

Враћаш се кући, поражен реалношћу која те окружује, седаш за компјутер у нади да ћеш у виртуелном свету бити победник макар у нечему. Гледаш наизменично Фејс и Вукајлију, видиш већ виђене статусе, једне те исте песме, једне те исте реченице и форе које се понављају по 835784764. пут и опет биваш поражен на исти начин, од истих људи, на исте форе. Да, ти си можда геније за неке ствари које се могу научити из књига, али опет понављаш исти разред животне школе. Опет падаш из истих предмета. Глуп си, матори, много глуп. Најбољи си, али у просеравању. Ваљда ти је то издувни вентил као и многима сличним теби. Теши се, ниси једини.

Одлазиш и са Фејса, и са Вукајлије, гледаш кроз прозор како ноћ грли крај у коме живиш и схваташ да те је више није брига ни за шта... Бар ти је глава на раменима, можда ће следеће лето бити много боље од овог и опет се надаш да још увек можеш нешто да поправиш у том свом животу без живота, том твом животу без тебе… Узимаш гитару, укључујеш појачало и крећеш да свираш неки народњак... Гледаш негде у даљину и мислиш како је ипак дивна ова ноћ у смирај лета…

Eх, тај летњи распуст... Сети се само... Онај прави летњи распут кад си био клинац... Беше некад...