Nekad poznat samo kao stolnjak, taj jedini, koji se prebacivao preko kafanskog gvozdenog stola sa jezerima od rdje tamo gde se farba sljuštila gubeći bitku trenja sa dnom pivske boce.
Danas opisuje muškarčiće, njihov izgled i delovanje. To su oni kojima je djetinjstvo dalo da slušajući priče lažljivih ispičutura stvaraju sliku o sebi. Sada, neki kao deo odrastanja, drugi kao prolaz kroz krizu, treći kao sopstvenost, pod kariranim stolnjakom, kao fasadom, kriju svoje kratke noge zbog svojih nedosanjanih snova, suludih ideja, propuštenih šansi; Ponajviše zbog gorkih kušanja neuspeha, koji ne žele ponovo gristi. Neuspeh grizeš i pljuneš, ili te grize dok trneš, dok truneš stazama nametnutnih izbora. Čuli su priče, ali je lakše ne verovati u njih.
Tutnje kroz te nove stare kafane, slušaju ljude koji im lakim rimama povladjuju. Dižu ruke i zatvaraju oči, dok im godine teku kao sati, a veresija u gazdinskim sveskama raste; pevaju o ženama, pevaju o parama, pevaju o smrti, dok tamo negde, na nekom mestu za koje negde piše da im je dom, neko ih čeka, brine zbog njihovog odlaska, ili se plaši dolaska. Neko je tražio sigurnost, nudio ljubav za uzvrat. Neki starci, neka žena, neka sitna stopala... Svi neki koji osećaju i žive ono što kažu lake pesme teških reči. Tako se stvorila nova generacija ljudi svih doba i osobina, sa zajedničkom karakteristikom da noćima lelujaju ulicama kao karirani stolnjaci na stolovima, krijući rdju, maskirajući ružnoću. Kada stolovi još više propadnu, stolnjaci se pričvrste za njih, da se ne vidi jad.
I dok neko drugi pati za njih i plaća za njih, oni čekaju da ih opeva neko. Jeftinom teatralnošću izazovu ljude da privide gorku romantiku koja širi srce. Život im jednom lupio šamar i sada pokazuju naznake otisaka celom svetu. Podižući čašu i sasipajući njen sadržaj kroz grlo, oni pletu carevo novo odelo, terajući nas da mislimo da iza svega toga postoji nešto još.
Deo inventara svake prave kafane na Balkanu bez kojeg se ne bi moglo kao ni bez lokalne pijandure koja drema na istom ili čaša sa debelim dnom. Na njemu se često oslikavaju godine koje je proveo u toj birtiji na Ibarskoj magistrali ili u kanjonu Morače. Rupe od cigara, masne fleke koje se ne skidaju ni najnovijim Arijelom sa ukusom Ferija i ožiljci na mestima gde se prikači plastikom, kad se iznese u baštu kafane, da ga ne odnese vetar, pokazuju šta je sve proživeo u svom životu. Štono kažu, da može da priča svakakve bi alkotvorine izneo na svetlo dana, a verovatno bi se i požalio da ga operu s vremena na vreme.
V: E ajde stani ovde da smandrljamo neki ćevap pa da nastavimo...
B: Ja ti tu više ne stajem prošle godine kad sam iš'o na more stao sam tu i ništa ne valjaju, nemaju ni karirani stolnjak...
V: A izdržaću onda da dođemo do Pazara pa ćemo tamo...
B: To ti ja pričam...
