Obavezno stariji čovek sa nezvaničnom dijagnozom jer je, boga ti, sramota otići kod psihijatra. Kada se sretneš sa njim, ne možeš, a da se ne zapitaš da li pati od psihoze ili neuroze, koliko para od plate koju nema troši na brlju, da li je medicinski ili srpski paranoičan, ili mu je jednostavno mentalna kočnica otkazala u nekom od sudara od pre dvadeset godina, a bilo ih je. Elem, dotični voli da zađe među ljude i da im prebacuje što postoje. Forma njegovih komentara kao da ukazuje na to da se obraća sebi, ali visina glasa govori da on prosto gori od želje da pokaže okolini da NIJE ZADOVOLJAN njenim PONAŠANJEM!!!, ali bi bio još manje zadovoljan kada bi se to ponašanje promenilo, jer onda ne bi imao zbog čega da bude nezadovoljan, majke nam ga nabije bezobrazne ON!
(Lokacija – autobus; žrtve - putnici)
K: „A sad ima mesta, a? Njoj hoće da pomeri torbu da sedne, a mene ko jebe matorog... Očima ne mogu da ih gledam, bre... Da, on se njoj smeje... Pa da l’ je stvarno mislio da se ovde ovajdi...Aha! Ona skida jaknu, boli nju dupe za sve...Vidi ovu! Šta se koj’ krivak ovde šminka, pa nije ovo pariska modna revija, majku vam mndrmb... muml-muml... Daaaa, on čita knjigu, gospodin... Biće da je iznad nas običnih smrtnika... More, Aušvic! Ja kad sam vam govor-“
N: „Gospodine, hoćete ovde da sednete, ima mesta...“
K: „Neka, nemam pregled odatle... Jeste, trpaj to u uši, trpaj da ogluviš!“
S: „Kako vozi ova budala, nek’ nam je Bog upomoć...“
K: „E, Bog ako nam ne pomogne, niko neće! Samo sedi i gleda odozgore ovaj bezobrazluk.... boli njega što ja ovo trpim...“
