Emisije zabavno-retrogradnog karaktera koje osim toga što predstavljaju značajan izvor prihoda TV stanicama koje ih emituju tako što besramno deru naivčine koje se usude da se jave u program (impulsi su besplatni, naplaćuje se samo uključenje...) služe i kao jeftina zabava za dokono malograđanstvo skoncentrisano pretežno u ruralnim predelima zemlje. Iako je sreća jedini faktor uspeha u ovim kvizovima, nekim čudom, tek svaki deseti gledalac uspe da reši zadati problem.
Postoje tri varijacije na temu:
1. Prva podrazumeva da srećni gledalac koji dobije vezu treba da pogodi ime neke javne ličnosti tako što će da dopuni slova koja nedostaju, npr. An*elina Dž*li ili An* Iva*ović. Ovakav poduhvat zaista zahteva izuzetno mentalno naprezanje i umnu oštrinu.
2. Drugi tip je pogađanje zagonetne reči permutacijom ponuđenih slova (slagalica), npr. amma, kćua, lpota i sl. Očigledno, radi se o problemu koji mogu da reše samo natprosečno načitani i elokventni ljudi.
3. Treći tip je kada morate da izbrojite koliko se virtuelnih štapića / kuglica / kockica koji se stalno pomeraju, nalazi na ekranu u određenom trenutku. Nema šta, idealan način da zaprljate televizor u pokušaju da ih prebrojite tako što ćete prljavim prstima pipati ekran.
Ali bilo bi nepravedno ne spomenuti glavnu zvezdu ovakvih kvizova a to je Njegovo Visočanstvo VODITELJ. Da, ta osoba zaista može četiri sata bez pauze da priča (uglavnom) sama sa sobom i ponavlja jednu istu frazu (da li imamo nekoga na vezi? da? halo, kako se zov... puče veza! 'ajmo ponovo, da li imamo nekoga...) a da za svo to vreme živi na samo jednoj čaši vode. Rispekt.
