Između ostalog autor Alise u zemlji čuda, za književost bitan jer uvodi jedan novi oblik besmislenog pripovedanja koji će kasnije kao nonsens imitirati mnogi književnici. Problem je kad se to ime zalepi na u polju spisateljstva neafirmisanu osobu. Onda ima pežorativno značnje.
- Sanjam sinoć da sedim u nekoj Kafanici sa Bata Gugijem.
- I...
- Ono atmosfera, kariran stolnjak, brkata konobarica, majica na bretele široke, u stvari muška potkošulja, šiške ispod miške, Rokeri s moravu trešte. Pijem neku brlju iz prljave čaše, a on na nekom laptopu igra Kol of Djuti, uopšte me ne primećuje. Kažem mu da prekine i da se skoncentriše na mene. Je l me slušaš? Orhideja!
- Ja se zovem Ohridija! Oš zapamtiti više?! Nastavi sad!
- Izvini...
- Ma u redu je. Nastavi samo!
- U tom trenutku on odskoči sa stolice, opsuje bušne gaće i tresne tu moju rakiju. Istog trena se stvore dva Bata Gugija, jedan pod uticajem psihofarmeceutika, a drugi sa tom rakijom kao normalan. Odvojeni totalno!
- Kako to kad kad stisneš kuplung, rastaviš motor od točkova?!
- Es'ti polažila taj vozački konačno?
- Jok. Kaže instruktor da moja vožnja podseća na Boj na Mojkovcu, ko je prošo prošo, ostali su otišli u legendu... Nastavi, što si stala...
- Pa ništa, ta dva Gugija skakuću po kafani, vode neki dijalog bez početka i kraja, u nekom trentuku konobarica počinje da viče na njih da joj sjebaše kafanu i da se odma pomire.
- Jesu se pomirili?
- Jesu. Priđoše jedan drugom izljubiše se tri puta po srpski, zapevaše "Idi kući maloletnice, još si mlada za poljupce, idi kući jer ja sam njen, ja sam zaljubljen.." i spojiše se ponovo u jednog Gugija.
- Ti si gora od njega, ti si jebeni Luis Kerol!
Hahahahah a jesam te ušio sa Mitrom :)
Elem, fino odrađeno, nedostaje doza bolesti ali nije loše. Izvini još jednom za Mitra, a i za ove ostale smernice lolo...
Ma nema veze. Samo da znaš u prvom pokušaju sam ti baš lepe reči zadala i romantičnu pesmu, al reko gugi da je njah i da moram ponovo... :(
Gugi brat me znači spasio. Aj za reči bih nešto i sklepao, e sad za pesmu nisam siguran. Šta si planirala, ako smem da pitam lolo?
Sve ja čitam, ali kad dođe do prepričavanja sna, mozak mi se isključi, šatdaun, nema šanse da ispratim. Ima li još neko taj problem (možda i nije problem): kad bližnji počinje da priča šta je sanjao, mozak jednostavno neće da sluša, preskače? Meni se to redovno dešava. Valjda neće da sluša tuđe snove. I to sam primetio kod mnogih. Moj brat mi je to lepo jednom objasnio. Ja mu kažem: E, znaš šta sam sinoć sanjao. On pita: A jesam ja bio u tom tvom snu? Ja reko: Pa nisi. A on: E onda nemoj da mi pričaš. Treba se pitati: koliko tuđih prepričanih snova pamtiš? Iskreno, ja nijedan.
Ali zato moji, mogu da budu zaboravljeni i po deset godina, i onda samo iskoče u sećanje i kao igla ubodu, odvije se sto slika i događaja u jednoj sekundi. Ponekad i ne znam šta sam sanjao a šta mi se dogodilo.
Dobro, sad ovo nema veze sa definicijom, izvinjavam se.
Drugi mogu kada slušaju naše snove samo da ih zamisle ali ih nisu iskusili, odsanjali, pa zato naši snovi imaju manje značaja za druge.
Većini je uvek zanimljivije da priča svoje snove nego da sluša tuđe... Ali da neko baš ne može da se natera da čuje tuđi san, to je već neobično...
Ono što sam primetio je da opisi koji nama ''stvaraju'' san tj. čine ga upečatljivim (stolice od slonovače u pozorištu na polu-otvorenom u stilu Hundertwasser Haus u kome je repertoar Kabuki...) ne zanimaju slušaoce, koje više zanima šta su oni radili u snu.
Moj brat se verovatno ne seća nijednog sna koji sam mu ispričao, ali vrlo dobro zna da ga u skoro svakom snu sanjam kao pičkicu :)
Плус на Охридију.