Mašinovodja bečke podzemne železnice

Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega.
Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno.
Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao.
Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu.
Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.