Kafana koja šalje poruku o tome koji su gosti poželjni, a koji ne. Pa i radnici. Čisto muška jazbina, birtija sa dušom u koju se ide kad zaboli duša. Čistog vazduha tu nema, od duvanskog dima ne mož’ ni oči širom otvorene da držiš. Ma, i meso možeš da osušiš k’o u pušnici. Karirani stolnjaci izgoreni cigaretama, prljavi, aluminijumske piksle (pune, naravno), drči muzika sa jeftinog poluraspadnutog kasetofona koji viljuškom umesto antene jedva hvata lokalnu radio stanicu...
Ali, duša voli i traži takvo mesto makar i povremeno. Sjajno je za utapanje tuge. Terapeutski deluje uspešno menjajući bilo koji lek za smirenje.
- Šta je bilo? Ideš k’o popišan.
- Jebiga, ona kurveštija...
- Aaaa, znam ja lek. Vodi tebe batica u jednu finu kafanicu da mi ispričaš i olakšaš sebi dušu.
- Je l’ proveren lokal?
- Nego jok! Nema ni ženskog WC-a!
- Idemo, šta se čeka?
