Nepoznati ljudi u konverzaciji
И њихово бесомучно спомињање изнова и изнова, без неке претходне интродукције. Ненормално иритантна појава коју форсира одређени тип људи, из непознатих разлога. Да ли је тако јебено тешко да се уз име дотичне особе изговоре још реч или две, које ће сасвим довољно, површно дочарати о коме се ради?
Да ли ти је то тетка, баба, друг, другарица, твој лични пророк, ђубретар којег једном недељно твој џукац јури да га поцепа и уапе за ногу, не би знао, а волео бих да знам, јер овакве бесомучне дигресије доводе до тога да се изгуби нит приче и целог разговора, док ја по глави шалтам ко је та дотична особа, уверен да је нека битна и свакодневна, чим је тако ноншалантно споменута, притом, наравно, не слушајући даљи ток приче, ама ИЧ.
- И небитно... Ту сам села на кафу са Маријом, зато што је Јелена њена дошла скоро, па смо мало разглабале о Марку, баш смо изоговарале. Онда наишао Стевица, па са њим бла бла, причао нам о Радету шта је, како је и тако то, па ме звала моја Милица, небитно... После се враћам кући, срела Николу и Мишу, куповали су поклон за Сању, и тако.
- Леп дан. Душо.
