Uključujemo se uživo u rodbinsku koljačinu oko par ari neke ilovače...

M: Aman, ljudi, kako možete tako da se svađate, pa pokojnik se još ni o'ladio nije a vi...
R: More, jedi govna ti sa tvojom demagogijom, Mitre!! Sad tu sereš i miriš, a posle ćeš da vadiš papire i 'artije sa Todorovim potpisom na tvoje ime, je l'?!
T: Eh, pokojni Todor je mene najviše voleo od sve tri sestre...:šmrc:
A: Joooj, matora baba a tako laže!! Pa, svi u selu vrlo dobro znaju da smo ja i on imali poseban odnos...
V: Odnos, odnos...al' ko zna kakav, hehe...Dajte, bre, ljudi da se ne sramotimo više, slušaju nas ova sirota deca, čemu ih učimo!? MENI je pokojni Todor 3 dana pre nego što će da umre lično rekao da...Šta se ti nakašljavaš, Časlave??!
Č: Ma, niiiišta...pitam se samo dokle ćeš više da lažeš ove ljude ovde, govedo jedno bezobrazno!!
O: Ih, ko mu kaže...Pa, zar si već zaboravio kad si ono 'teo dubiješ Todora zbog neke pevaljke, pa si otiš'o pijan do njegove avlije i puc'o mu u prozore, a?! Ja sam mu posle nabavio nove prozore, JA! Čak sam u Beograd iš'o po nji'!
V: Uf, bre, Obrade, ti k'o da si na Mars iš'o, majkumu! A gde si bio kad je ono Todor mor'o dide..
E: ...na operaciju prostate!? Ja ću ti reći: ko i svi vi što sedite ovde - NIGDE. Samo smo moja familija i ja otišli da ga posetimo dok je bio u bolnicu, u Beograd! Bre, OVIM RUKAMA sam mu ljuštila pomorandž..
K: A ja i moja porodica?! Pa, ako iko ovde polaže pravo na taj plac - to smo mi! Ma, koliko smo samo puta dolazili na rođendane, Slave, proslave, uvek donosili pića, kafe...
P: E, a Todor je najviše voleo moju rakiju, e, ovoga mi Krsta!
A: Joooj, a moju doboš-tortu što je voleo...uvek je 3 parčeta uzim'o...:šmrc:
R: Pa, zato je i umr'o, nesrećnik...
A: Umr'o je jer ste ga ti i tvoja familija otrovali, bre!!
V: Ma, MENI je Todor lično rekao 3 dana pred smrt da...
R: Koga, bre, briga za tvoje izmišljotine, budalo, bolje gledaj gde ti je žena...
E: A tek banane što su mu se dopale...
D: Da l', bre, među vama ima i jedan Hrišćanin, seme vam se krvavo zatrlo da vam se zatre?! Slušam vas već pola sata kako tu serete i vređate uspomenu na pokojnog Todora, sigurno se, siroma', okreće u grobu zbog vas! Grobu koji sam mu, inače, ja pomogao dizabere...
I: Deda, mi smo gladni...

"Ок. Само смирено. Решићемо ово већ некако. Хм. Пробај дунути. Чек, чек, ај боље да он проба. Он није испушио пола кутије за две партије."
"А да једноставно мало погурамо лоптицу? Оно, ПРСТИМА? То су ти ове танке израслине на крају сваке руке. Можеш са њима свакакве компликоване работе обављати. Између осталог, можеш и овакве проблеме решавати!"
"Овај терен је света земља и ти твоји прсти је неће прљати. Задигни сто мало, оп-оп, еве га. Оп, нема петицом, оп, но пасаж! Нема ни роштиљања! Оп, гол! Зашто ћутитееее, зашто ћутитеееееееее!"

Vraćam se danas sa aerodroma, i kad sam malo odmakla, shvatim da sam se našla na ničijoj zemlji; neki mentalno poremećeni lik ispred mene mahnito trči, skače i viče na sav glas, a ni žive duše u blizini. Aerodrom 200 metara iza, a obližnje naselje isto toliko ispred mene. Mozak mi kaže: „Aj sad da te vidim“. Lik me spazi, i istog momenta udari sprint u mom pravcu, otvorenih usta, izbečen. Kad je bio na dva metra ispred mene, naglo skrene da me ne bi pokosio. Mozak drekne: „Ne daj se sad! Kuliraj“. Lik drekne: „Požar! Požaaar!“ i ponovo se začuju njegovi mahniti koraci u mom pravcu. Mozak drekne: „Požar! Požaaar!“ i ostavi me samu na ničijoj zemlji.