Divna ideja koju bi maloletna osoba mogla da dobije nakon nekolikočasovnog posmatranja novopečenog vlasnika dozvole i njegovih mu mučitelja roditelja. Posle ovog tretmana, verujte mi, svaka pomisao na to kako bi lepo bilo voziti samo svoja sopstvena kola ostaje zamračena, dok se na njeno mesto smešta spasonosna pomisao na gradski prevoz.
Otac: Isključi, isključi, šta radiš to, istrošiće se akumulator!
Majka: Pazi sad, pazi, evo neki manijaci voze brzo, sačekaj da prođu.
Sestra: Ali mama, mislim da sam mogla da prođem 5 puta do sad.
Majka: Što je sigurno, sigurno je...Otac: Pazi sad, uvek se mora obratiti pažnja na ograničenje! Nisi ti neki iskusni vozač da voziš kako ti ćef! Kad je 80, ti vozi 70, kad je 60, ti vozi 50.
Ja: Vidi, ograničenje 40! Sad cepamo na 30! (ubilački pogled okoline)
Otac: Sad ne sme da se pretiče, ali ti i dalje vozi 30...
Sestra: Ali tata, vidi kolika je kolona iza, ala me sad psuju...
Majka: Nek psuju pederčine, što je sigurno, sigurno je!
Ja: U, vidi koja kolona iza...baš da im mahnem, ali ne izgledaju mi mnogo zadovoljno...Majka: Pazi sad na ovog biciklistu, dobro ga zaobiđi, mogao bi da se onesvesti i da ti se sruši na kola!
Majka: Pazi sad na ovu ptičurinu, mnogo nešto obleće oko kola...samo se ti smej, ali tako se jednom ona ptica zalepila tati na šoferšajbnu. Da je bio neki neiskusniji vozač, uplašio bi se, i ko zna šta bi bilo...
Otac: A sad skreni, desno! Desno, kažem desno, ne levo! Sad ćemo morati
da kružimo, o gospode bože, ista si kao tvoja majka, ne zna šta je levo šta je desno!
Majka: Šta si rekao?
Otac: A pa...niiiišta...Majka: PAZI SAD! PAZI, SLUPAĆEŠ SE, PAZI!!!
(svi skačemo, prestrašeni i misleći da smo blizu toga da padnemo u provaliju)
Otac: Šta je bilo?
Majka: Ma ništa, bila je neka rupa na putu.
(stavljam slušalice i isključijem se iz učešća u divnom porodičnom putovanju)
