Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje

Човек је јебено контрадикторно биће; у његовој природи је да има оно што га не занима, нема оно што га интересује и жели оно што њега неће. Цео зачарани круг узајамне јурњаве у проналажењу некаквог узвишења са којег ћеш осмотрити где се стварно налазиш. Приметиш највеће брдо и убеђен си да ћеш преко њега стићи на жељено место а не видиш путоказ са јасним смерницама. Јер не желиш да га видиш. Волиш теже, зајебаније.

Јасно ти је да тиме отежаваш себи, да правиш додатни завеслај у мору живота који ће ти више исцрпети снагу. Међутим, трудиш се. Ваљда волиш некакав вид такмичења, шазнам. Волиш да пипнеш врелу ринглу, да лизнеш батерију или јуриш девојку која сматра да си дупљар што би кочио њене Евроатланске интеграције ка бољем животу. Наравно, разуме се да у њему ниси ти. Имаш сервирану пилетину са аромом јужних мора која само чека да је испробаш, ако ме разумеш. Али нека виша сила те тера да мислиш како пилетина није оно што ти је данас (и генерално) на трпези, већ покушаваш уловити некакву "оштронокту" живољку са којом само ризикујеш да ти ископа оба ока и остави сувог кур... кхм, пардон, сувог грла. Гладног. И срећног. Срећног због глади. Море, марш у пичку материну!