Nostalgija

Ja živim u vremenskom loop-u od 2011-2012. Samo sam fizički prisutan u 2018. Jedem, serem, drkam, razgovaram mehanički s ljudima iz 2018 da ne bih izgledao sumnjivo, perem kljove u 2018, u suštini održavam mašinu. Vozilo, čiji se um, vozač nalaze u vremenskom periodu one dve godine. Nazvao bih ga svojevrsnom vremenskom mašinom, al neću da zvučim pretenciozno.

A taj um ima svoj poseban život. Gleda reportaže najrandom stvari iz 2012, tipa Noć muzeja 2012, sluša muziku iz tog perioda, Exit 2012,gleda filmove koji su se tada davali u bioskopu, taj um razmišlja gde će za doček 2012, jedva čeka Avendžerse maja 2012, i uzbudjen je zbog Olimpijade u Londonu 2012.

Drka na porniće iz 2012.

Ima samo mali podfolder rečenica koje štanca ovim botinama iz budućnosti, te nepojmljive 2018, jedan generator sterilnih bljuvotina, tripl-dabl mašina za tri statističke kolone, rečenice o vremenu, rečenice o teškom stanju u zemlji i rečenice o sportskim događanjima, uz prigodan asortiman grimasa koje odgovaraju izrečenom. Sve to zauzima jako malo prostora i traži malo truda.

Većina funkcija je u 2012, hodam ulicom mirišem taj isti miris, i mene niko ne može da ubedi u kom se dobu nalazim. Naravno, ima minimalnih kozmetičkih promena okoliša, ili ih ignorišem, ili zamenim prigodnim stanjem stvari koje je tada bilo 2011.

Presrećan sam. Nikad nisam bio srećniji, ispunjeniji, puniji snage, ej bre, čini mi se mogu planine da pomeram. Svaki problem rešavam lezerno, vežbam redovno, čitam dobre knjige. Ženama sam privlačan.

Malčice se pribojavam te grozne 2013 i onome što ide iza nje, ali kada dođe, petlja se reaktivira i otkuca neki jun 2011, i sve iznova.

A ovaj hardver iz 2018, koji sve to omogućava, prilično je oronuo. Al' ko mu jebe mater, ne želim da razmišljam 6 godina unapred lol.

Daleko je to.