Posao koji ti je otežan sa svih strana. Odgajanje dece postaje sve teže, odgovornije i komplikovanije, i roditelji strepe zbog sve više stvari koje ne daj Bože mogu da se dogode. A kako i ne bi?
Prvo, država neće ni kurcem mrdnuti da ti pomogne. Šta više, žene često moraju da potpišu ugovore da u dogledno vreme neće zatrudneti, kako ne bi postale trošak firme.
Ne smeš da ga pustiš ni dva metra od sebe, kako ga tatin šesnaestogodišnji izrod ne bi pogazio audijem (paklena mašina, otme se kontroli za čas)..
Strepiš najviše od onih u koje bi trebalo da imaš najviše poverenja - popovi i učitelji (pogledati današnji blic, verovatno i neki sutrašnji).
Nije više dovoljno da dete odvezeš u školu kako ga usput ne bi napao pedofil ili ukrao trgovac belim robljem, moraš da moliš Boga da ga narkoman u krizi ne istuče i otme mu novac i mobilni, a nastavnik seksualno napastvuje.
Naše dede su njihovi roditelji mlatili jer puše, a roditelji danas mole Boga samo da im klinca neko ne navuče na dop. Na tv-u mu puštaju bolesne crtaće, kompjuter mu je pun nasilnih igrica.
A ne možeš ga držati pod staklenim zvonom.
Za sve to vreme treba da ga lepo vaspitaš, da mu pružiš ljubav i obezbediš egzistenciju, i da mu pomogneš da odraste u zrelu i zdravu osobu.
U kurac sa ovakvim svetom.
