Osecaj superiornosti

Tu su penzioneri definitivno nenadmasni. Oni dovode sebe u ovaj euforicni osecaj iskljucivo zahvaljujuci sudbini (njoj niko ne moze prkositi, je l'?)

(nekoliko penzionera skupilo se na klupicama ispred zgrade i kupili "Politiku", odmah se okrece na umrlice)
Penzioner 1: E, Gojko, ima li tu ko od nasih?
Penzioner 2: Cekaj da pogledam... O, pa vidi koga sam nasao! Pa to je i Mile umro!
(oba penzionera slazu iznenadjen izraz lica, ali po boji glasa se oseca nekakav cudan ponos)
(penzioner 1 uzima novine i cita)
Penzioner 1: "Obavestavaju se prijatelji i rodbina da je nas voljeni Milisav preminuo usled duge i teske bolesti...."
Eto ti vidis, on se, jadnik, Bog da mu dusu prosti, uvek zdravo i hranio, lepo mu je i zena kuvala, ali eto, ja ga nadzive.

Penzioner 1 oseca neki cudan ponos. Jesu njegova dva sina probisveti koje da rade treba puskom naterati, jeste mu cerka izmenjala sto momaka, "nepopravljivi je ona romantik" kako se on tesi, a Milisavova oba sina su zavrsila fakultet, jedan arhitekturu, drugi medicinu i vec planiraju da otvore samostalne kancelarije, ali Penzioner 1 je jos ziv, a Milisav nije. Ne moze ni Milisav protiv sudbine, ako je mogao protiv bede, mamu mu njegovu. Dugotrajno razmisljanje prekida Penzioner 3.

Penzioner 3: 'Ajde, Bole, stojis tu nad novinama pola sata. Nego da ja odem po jednu "Lozu" da zalijemo Miletu, znate da je voleo.
Svi penzioneri: Moze!

Penzioner 3 odlazi, Penzioner 1 i 2 nastavljaju sa partijom saha, a ostali listaju i dalje "Politiku". Za svaki slucaj. Mozda im je neko promakao.