
Ono što kažem samom sebi kad tražim nešto što mi je do malopre bilo na dohvat ruke. U takvim slučajevima je verovatnoća za nalaženje izgubljenog predmeta, ravna traženju igle u plastu sena.
U sred popravke TV-a. U kući nikoga nema, ja sam samcit:
- Gde je sad onaj šraf?! Pa, malopre sam ga držao... Gde si mamicu ti...
Gledam po stolu, ispod stola, ispod rasklopljenog TV-a, izvrćem džepove, izuvam čarape, skidam gaće...
- Nema... Pa, gde je, nanu li mu...??? Ma pitaj kurac gde je.
Dižem ruke od potrage i preturam po kutiji sa šrafovima ne bih li našao neki koji odgovara.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Zasto gace?!:D
Svud sam gled'o, reko', 'ajde i tu da pogledam. Možda je zalut'o :))))
Kako zasto? Pa da pita kurac...
Sta kaze kur?
:-)
Ma šta on da kaže...? Glup je k'o... ja :))))
Kad god nešto tražim, obavezno proverim frižider. Valjda urođena potreba za preživljavanjem i hranom, jebem li ga. Uglavnom, nikad ne bude tu. E sad, što ja tražim daljinski ili hulahopke, to je druga stvar... =D
Hahahahaha, znam još neke koji prvo gledaju u frižider :)