Podžanr u industriji video igara, još jedna u nizu od šarenih pilula za borbu protiv bolesti dokolice. Biraš da igraš baš tu vrstu igara, jer si u odnosu na većinu napredan k'o lik koji izvadi alkatel u mongolskom selu, te igre kao što su Dota, Kaunter ili Heroji ne mogu da zadovolje tvoju intelektualnu guzicu.
Scenario ovih mozgalica smešten je obično u jednu prostoriju, gde se mišem vrši interakcija sa kršem nabacanim po ekranu. Posle dva sata buljenja i isprobavanja sijaset kombinacija, igrač utripuje da će iz njegovih muda izaći novi Rastko Pocesta, jer je upravo izvalio da je ključ za prelazak nivoa, crtanje pentagrama kremom za reumu, pokrivanje lustera mušemom, prevođenje pet strana Kurana na protohebrejski, ne bi li se otvorila vrata pakla koja omogućavaju prolazak dalje.
Ove igre su često surove, te potražuju poznavanje nordijske mitologije, procesa izrade Ivekovog motora, i posedovanje sertifikata ekonomske komore, ne bi li se prešao još jedan nebulozni nivo. Glavne protagonistkinje u ovim igrama su naravno radoznale načitane cice, atraktivne, ali ne i fufaste, koje su u većini slučajeva i jedini razlog za sate nerviranja i naprezanja ganglija po principu "dok me ne usere".
Pera: Šomi š'a rai'š?
Šomi: Evo brate, igram jednu avanturu. Glavni lik je ova Svetlana, ćale joj je bio KGB agent, a ona sada pokušava da otkrije tajne o nastanku sveta. Putovala je u Indiju, Čile, upotrebljavala razne tehni...
Pera: Da, da, da... Će pokaže ona sisu?
Šomi: Pa red bi bio, jebem mu mater. Preš'o sam šest ovih usranih poglavlja, ona minđušu nije smetla, zavila se u ovu rolku k'o promrzlo rumunče u šatorsko krilo.
Pera: Ma zajebi to, ae da prozivamo Šiptare na kanteru. Uđi na server UČK donja crta Prishtine tačka net, meni je nik Slejer from Serbija.
