Mitsko biće koje nikada niko nije ni čuo ni video, ali je definitivno od njega nešto pročitao. Fantomsko stvorenje veoma slično Jetiju, Čupakabri ili, pak, Deda Mrazu; iako, naime, nema i najmanjeg dokaza da postoji, svi u njega veruju.

Elem, nastanjena na područjima oko Četa i Foruma, ova endemska vrsta ( koja to ustvari i nije ) se već godinama svojski trudi da ostavi kakav - doduše, virtuelni - trag o svom postojanju i slavnim trsiteljskim poduhvatima ali živog primerka koji diše i pije pivo do dana današnjeg NIKO ( pa čak ni jebeni Ber Grils; prim.prev.) nije ni upoznao a kamoli proverio njegov navodni pastuvski CV, a sumnjam da će se to promeniti i do onog dalekog trenutka u budućnosti kada za sto i kusur godina našeg dragog i voljenog Kaizena poput Volta Diznija budu zamrzli u jebeni kriogen, u nadi da će se kad-tad pronaći lek za smrtonosnu boljku koja ga je zadesila. Ipak, na ovom mestu bi valjalo - i to najviše iz razloga optimalnog trajanja ovog teksta - nabrojati par stidljivih primeraka koji se onako muški trude da ponesu tu laskavu titulu Jebača sa Vukajlije...ali me u tome sprečavaju pravila auto-cenzure koja sam nametnuo samom sebi ( koja mi, između ostalog, ne dozvoljavaju da govorim i o izvesnom autoru šarmantne pojave i štekarske fudbalske prirode i njegovoj "energetskoj" avanturi ). A i mogu nekako BEZ tih osam 'iljada minusa. Ne računajući duple naloge, razume se.

Treba, doduše, razumeti te hrabre ljude. Verovatno inspirisani ličnim seksualnim avanturicama ostvarenim širom virtuelnih društvenih mreža, ova gospoda su, prirodno, očekivali da svoj nepobitni dečački šarm iskoriste i na sajtu vrste Vukajlija gde bi do izražaja svakako došao i njihov isto tako dečački humor. E sad, da li zbog toga što to Bog nije dozvolio ili je, pak, Đavo navratio do Žargonauta i rešio da tamo i ostane, tek, pomenuti pristup je kod ponosnih, tvrdoglavih i izuzetno zajebanih Vukajlijašica naišao ( i dalje nailazi ) na neprobojan zid sačinjen od fora, fazona i igrica koje se obično završavaju sa sada već paradoskalnom rečenicom "Ne, nećeš jebati." Jer, u tome možda i leži glavni razlog nemogućnosti postojanja kreauture iz naslova - mi muški smo na Vukajliji konačno naišli na sebi ravne. A to je čudovište koje smo sami stvorili...idioti...

Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!

Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.

Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...

Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!

Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.

Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.

Prosečna gajba internet korisnika. Tu ćete naleteti na razne đavolije, krenuvši od telekomovih kablova, dvaes' osam rutera, usb grickalice za nokte i klime na tečni azot. U ćošku pored ormana će uglavnom da stoji stari CRT, koji analno penetrira izlomljene tastature iznad sebe. Dekster pepeljaru nema. Mo'š na tepih. Svaki pedalj sobe je posebno obeležen saobraćajnom signalizacijom u vidu praznih limenki piva, prljavih čarapa i iskorišćenih trojanaca. Ako ipak uspete da nađete mesto na koje ćete poveriti guzicu u parking, obavezno prvo pogledajte da li je na njoj uginula neka životinja iz familije glodara. Ako je to u redu, savetujte vlasniku sobe da podigne roletne i dezinficira čaše na stolu, jer se već usudio da vas ponudi izvetrelom krmačom starom nedelju dana. I još jedan savet, nikad, ali NIKAD ne pitajte šta mu je to na posteru. Krenuće da smara o vorkraftu i gildama, dok mu iz očiju seva ushićenje prevremene ejakulacije.

Budi striktno poslovan. Doš'o si samo po severinać.

Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.

Ovaj izraz se koristi kada ne želimo da prihvatimo izvinjenje onoga ko nam je nešto zgrešio tj. kada sumnjamo da nije iskreno , kada nam se kliberi u facu dok nam se izvinjava ili kada je uradio nešto namerno pa misli da jedno izvini menja sve. Uz ovaj izraz gotovo uvek ide i nastavak ,,što te je rodila tako,, i u nastavku kako ga je već rodila , nema striktno određenih parametara ubacuje se ono što prvo padne na pamet.

Ne diraj, po cenu života. Uber zabrana hvatanja za tuđu, ne'do Bog dedinu stvar... Možeš slobodno da bereš prut ako uzmeš nešto od označenih stvari... Ne može, okreni se da ne bi dobio po guzici, i zato što si uzeo bez pitanja, i zato što nisi poslušao kad ti je rečeno da ne može...eh, dan danas me uhvati jeza kad se setim dedine šajkače i batina zbog nje...

Kad obično negde iza ćoška iskoče ljudi, uglavnom stave neku privlačnu devojku da prodaje slikovnice, razglednice i ostale besmislice za neku tamo decu invalide u nekoj vukojebini ili u nekom manastiru za koji niko nije ni čuo po definitivno previsokim cenama.

U pitanju je, razume se, jedan od najčuvenijih, najprihvaćenijih i – definitivno - najtransferogenijih mitova kada je u pitanju osnovno, odnosno srednje školsko obrazovanje: čudesna i, navodno, 137% delotvorna „bezbedna zona“ od profesorskih ispitivanja koja se oslanja na momenat odgovarajućeg prezimena rendom učenika kao svojevrsnog asa u rukavu istog u odsudnom trenutku „provere znanja“. Dogmatsko verovanje koje maltene stoji rame uz rame sa legendarnim Zvonkom Spasićem, iako za razliku od ovog potonjeg manjka logike kol‘ko i majka koju je lokalni pop zamolio da mu za koji dan pošalje svoje mlađahno muško čedo ne bi li ga „preslušao“ za crkveni hor, iako isti i ne postoji. Doduše, i današnji popovi su šarmeri, nije dobra žena baš totalitarno kriva.

Elem ( i da skratim moguću preopširnu priču koja bi se mogla izroditi iz moje dijagnoze skribomana ), ideja iz naslova potiče iz naširoko poznate prakse da profani u školama svoja STRAAAAAŠNA propitivanja oralnog tipa najčešće započinju ili 1) po azbučnom redu, ili – i to u neznatno manjem procentu slučajeva – 2) unazad od poslednjeg slova pomenutog pisma. Kakvu to sigurnost pruža onima koji se prezivaju na slovo i u blizini slova N ( što bi - barem dok nam ovi iz EU ponovo nešto ne prikenjaju – trebalo da bude neka sredina azbuke ) – procenite sami. Mis’im, doći ćeš i ti jednom na red, Nasumičniću, decxko!

Uglavnom i ne ispitujući previše opciju u kojoj bi jedan srpski učenik - za promenu - eventualno mog’o nešto i da NAUČI, svaka nejasnoća ili nepravda će trajati do onog trenutka kada na rendom visokoobrazovnoj ustanovi i pri prvom ispitu, onako svi đuture ne nauče značenje sintagme “prvi među jednakima”...

Opis nečega što prevazilazi sve granice mogućeg mjerenja.

Bila jednom jedna aždaja. I ona je uživala u cveću, drveću, čajankama i pravila do jaja slatku malu izvrnutu tortu dok nije došao neki nadrndani Žile da je zajebava kako treba da mu sredi nešto za familiju u selu. Ona nije mogla da bljuje vatru, ali ovaj matori penzos krene da čačka mečku kako ima rok od tri dana po zakonu da se izjasni po pitanju izdavanja potrebne dokumentacije. Još je i uvredi, ova popizdi i počne da bljuje vatru.
Aždaja je onda uvela zaštitno staklo i male rupice kroz koje se priča. Pošto je po sistematizaciji radnih mesta bila kvalifikovana da bude bedno piskaralo, to je frustriralo i nju i sve njene potomke. Pobesnela potonja generacija je onda to radno mesto nazvala 'šalterski službenik'.

Ili nespasen. Duhovni termin za neprikladno svetovno ponašanje. Ko god pretera u nečemu, rizikuje da bude okarakterisan kao nespašen bilo da se radi o oblačenju, izražavanju, ponašanju ili ma čemu drugom. Ukratko pu u vodi sotono, dalje te bilo.

Izraz koji slikovito opisuje osobe kojima se jebe za sve. Flegme, ali one najgore. Svršeno ga ne zanima ništa.

Pojava u kojoj su iskombinovana najnovija saznanja marketinga da onaj koji prosi treba da ti se unese u lice i tako ostvari psihološku prednost time što prvi preduzima akciju, i urođena lenjost karakteristična za stanovnike brdovitog podneblja.

Najnemirniji anđeo... i to onaj s rošćići, što bi moja baba rekla.

Dete koje može sve da uradi a da pritom ne ispadne ni bezobrazan, ni nekulturan, glup, nevaspitan... simpatičan svima, kako u familiji tako i okolini.
Babi može da čopne i malo savijače iz rerne i da joj nabije u klompu, ova neće da se ljuti još će i da umre od smeha iako se ispekla... Kevu će pući peckalicom za muve po faci i neće dobiti batine jer je tako tužno pogledao i rekao, Mamice, samo nisam hteo da dobiješ malariju i da mi umreš.... Nastavnici likovnog će razbiti mozaik samo da bi joj video sise...

Ne miruje nikad.

Ima nečeg u tom osmehu i pogledu...

Lik koji večito kasni. Večito ga neko čeka. Ima i druga Godoa, često ih ženski deo populacije čeka u paketu. Ovog drugog dame čekaju da se smiluje da im ukaže da i za njih postoji ovaj prvi, a onda posle čekaju tog prvog da dojaše do njih. Mnogo je spor, verovatno su veliki porezi na konje, ili ga neki manijaci kindapuju i izlemaju na putu, jer pravi haos po saobraćaju, kao i lokalni beogradski jahači indijskog porekla.

Isto kao i kod narodne izreke, samo što u ovom slučaju dan ti zavisi od ženinog odgovora na pitanje kad joj dolazi majka...

Kada te rođeni deda uvuče u ''muške razgovore'', pa mu se omakne neki sočan detalj..

Moto devojke koja odluči da batali mistiku prve bračne noći i baci se u promet.

Ultimativni izraz pakosti na nedaću ili nesreću koja je zadesila rendom subjekta. Sarkazmom garnirani komentar na nečiji problem ili muku a koja se lako mogla izbeći samo da je taj neko prethodno slušao šta mu se govori ili da je, barem, znao da to što čini neće izaći na dobro. Mlađi brat od "E, tako ti i treba".

Izraz najčešće koriste osobe ženskog pola, jerbo su pametnije a imaju i intuiciju. Volim žene. Srdačan.

Maksimum požrtvovanosti na koju je spremna „nepogođena“ strana u jednosmernoj ljubavi.