Да папир трпи све доказ је и у овом случају више но очигледан.У зависности од циљне групе Женске Часописе можемо поделити у више категорија које су најчешће установљене по губитку везе са стварним светом, нешто као умрежене видео игре у случају мушког табора.У блажим категоријама можете сазнати и неке корисне информације, а то су теме као што је кување, баштованство, и штрикање! Тежи облици захтевају од својих читатељки виши облик интеракције са омиљеним штивом то јест потпуну верност и покорност која се огледа у побољшању квалитета полног органа читатељке услед катарзе коју је доживела читајући колумну познате новинарке која се након дугогодишњег ходочашћа по разним СПА центрима вратила ко нова и понешто поделила са својим читатељкама, то није све и психолошкиња има своју колумну коју верна читатељка са уживањем чита док у себи говори: "Јес па и ја тако исто шта она Мара мени стално нешто мути није ми јасно" што за последицу имате лопату са самопоуздањем која се не да тако лако.Женски Часопис као медијска појава може да се крсти као дете SPAM-a и Prepetum Mobile-a јер у сваком броју можете сазнати да је воће и поврће здраво и да мушкарци волу рибе и да је зрачење било које врсте јако штетно и да су неке старе ствари опет у тренду! По материјалистичком афинитету својих читатељки Женске Часописе можете поделити на оне за средњошколски тип мождане зрелости, завршила сам факс а волем у дупе мождана зрелост и природна плавуша од рођења нећу ниш да радим јер сам екстравагантна мождани деформитет, свака од ових група има слику у глави о себи и невероватној важности исте у свом екосистему узроковану праћењем трендова из погађате омиљеног магазина.Читатељке које су пензионерке су неми посматрачи које воле срећне свршетке, мушкарци који овлаш прелистају само желе да поспеше одчепљење неког затвора који је настао услед лошег рецепта из истог.

Чињенично-реторичко-победоносни поклич. Јединица за мерење бусања у груди. (Један "Бус у груд" износи три удара скупљеном шаком у пределу сопствених плућа у минуту).
Након провере у регистру Мендељејевог периодног система колегијум стручњака из Српске Академије Наука и Уметности установио је у истом систему пропуст и да би, у случају да прећуте, човечанство било ускраћено за један круцијални елемент за даљи ток развитка историје. Не оклевајући, САНУвци су покренули иницијативу за увођење новог елемента у Периодни систем истих. Лудило мозга, како је у бечким круговима интерно назван предлог, након силних повучених веза, чашћавања, подмићивања, што у ратлуку и кафи, што у дукатима... Натерали су самог Мендељејева да попусти.
Елемент, племенитији од злата, издржљивији од челика, вечнији од дијаманата... Инат!, коначно се нашао на месту које заслужује. Међ металима и минерали, сија као бисер, инат, Први српски периодни Елемент.

Псовање - један од бољих начина искаљивања беса. У сваком случају, боље се усмено или написмено најебати кеве, него се искакати по неандерталској лобањи и водити шиптарским обичајем ''уби, закољи, и тако у круг''.

''Све је речено'' - гиљотина од изјаве за особу која покушава да пронађе довољно рационално објашњење и извуче опрост за своју непромишљену вербалну реакцију. Покушај жртве афекта да се издигне у небеса над својим тлачитељем, да запуца по његовом мозгу све док се не истопи од гриже савести, иако је ''речено'' заправо истина. Налик пребацвању, ''све је речено'' је жртвин захтев да се онај који га је увредио понизи у стилу Ефијалта, клекне на колена и пољуби стопало Ксерксу. И да, овај чин је жртвина осета, та сласт да гледа пониженог тлачитеља на позицији пушача курца.

У данашње време, постала су популарна места на интернету којима је циљ да људи из различитих делова света, па чак и улице преко пута, размењују мишљења о тренутним догађањима унутар свог омиљеног фудбалског клуба.
Иако су постојали и од пре десетак година, били су ограничене употребљивости за спортске симпатизере из Србије, углавном због немогућности истих да набаве интернет (који по могућности није dial-up), или, у још горем случају, и сам компјутер.
Напретком технологије, овај вид забаве у досадно, незапослено доба дана (а некад и не), је постао доступан људима из различитих крајева и различитог нивоа писмености.
Ово је предуслов за настанак великог броја фудбалских стручњака, скаута, који скупљени на једну страницу неког од наших познатих портала, лепо демонстрирају одлике нашег друштва.

Лавља канџа међу одевним предметима. Изгледом су одбојне као Шмауг који бљује хлороводоничну киселину и пева најновији хит са Јутјуба (нешто типа МЦ Стојан Феат нека добра пичка што не зна да пева).
Бакуте су их правиле од најчвршћих клупчади које су могле да заврше тамо где већ иначе то набављају и на све су мислиле креацијом тих чарапа. Оне могу да издрже нуклеарни удар, довољно су чврсте да се човек заборави и крене у њима на снег од 42 центиметра, ако испод нема других чарапа које се у овом случају зову потчарапе, боду ко сам ђаво и могу да ољуште нокте и депилирају комплетно стопало плус остружу пете гратис.
У њима не можеш да обујеш ништа од обуће јер повећавају величину стопала за седам до девет бројева.

Најјачи аргумент. Иако велика већина тврди да аргумент ауторитета није никакав аргумент, обично испада да аргумент ауторитета сјебе ауторитет аргумента.

Давних дана је Сигмунд открио утицај очеве фигуре у одрастању и психолошком развоју једног појединца (читај жене).

Уколико је тату доживљавала као центар свог микрокосмоса и свеукупну утеху и подршку у свом ћивоту, са таквом типом човеку би и најрадије гужвала постељу у дупе. Док би насупрот томе оне које су га доживљавале као антихриста своје младости, као знак бунта и револта, дизале ноге на мушко ко рампе на аутокоманди.

У сваком случају, ти, ја и сваки побратим који ово чита је на добитку. Вин-вин брате! Да би разумео болест, пођеш од симптома. Значи гледаш ћалета бираш ћерку. Једноставно премодификујеш психо физички карактер по оцу њеноме, зарад којег кубика пичке.

E овако... Пре н'о почнем да серем, чисто да споменем једну стару пословицу... „У кафани ради ил' луд ил' пијан“. Асоцијација слична психијатрији. Као што психијатри временом сличе на своје пацијенте тако и угоститељи на своје госте. Ил' пак обрнуто. Дакле...

Кафана! Јебено тесна рупа без дна. Ђавоља варош препуна неограничених ресурса који продуктују море порока и чак више од тога...

Један од могућих ресурса, јесте „ракија“. Не шљивовица, не лоза.. Већ права греховача. Испечена искључиво у ђавољем казану. Сервирана у малој црној пиратској бочици са етикетом мртвачке лобање. Поседује особине посвађуше и при том унеређује своје жртве.

Е сад... Њене слуге су Конобари, у овом случају - демони, легални лопови -, који ти, својим комбинованим техникама, извлаче задњи динар из џепа, који си можда наменио за болесну бабу, оправку југа ил' за веренички прстен. Не матори, боли њих курац, они ће и то узети...

Можеш ли се супротставити? Па не можеш прика, немаш ти муда колико они имају адута. Један од понуђених јесте адут испод шанка у облику бејзболке, намењен за кривљење вилице и пребијање бубрега. Потенцијални разарач камења у истим за шта би инсистирали да им будеш захвалан, ако наравно дође до тога. И све то ради наплате дуга ил' пак фалширања неке песме која им пара уши. Н'о, да кренем даље...

Најзајебанији од свих – Газда. Познатији као „Луцифер“, шеф ђавоље вароши. Власник неколицине демона којима лично управља везаним концима као Ђепето Пинокијом. Он је тај баја, који крије своје рогове к'о змија ноге, бичује раднике зарад веће добити, малтретира госте јер су ружни и одвратни и немају новца колико њему треба, појебе сваку другу жену која се нађе на његовој територији, има пара и може му се...

А жртве.. Жртва си ти! Жртве су несрећни, пијани боеми пререзаних вена старим, кухињским, тупим, рецкавим ножем. Јеботеее,.. Ала то боли! Ма и треба да га боли јебем ли му нану, шта сече вене које пичке материне? Н'о, да се вратим на тему.

Они су залуђени типови, залуђени од абнормалне количине алкохола коју су унели у свој организам, уместо народњака који треште из дана у дан, они халуцинирају ехо разбијене чаше, 'место бабе од педес' и пет година виде младу конобарицу од седамнес' лета, коју непрестано штипкају за гузу. Ако и појебу нешто не гину им бар пицајзле ил' сифилис. У најгорем могућем случају пада и алиментација...

И зато брале, памет у главу. Ако загризеш овакав мамац, рђава удица ти не гине. Удица која се не скида тако лако...

Никако га не треба мешати са кинеским, македонским и осталим страним "сисица" луковима. Разлике су очигледне, наш је омањи или мали и гадан, у ствари, Он је опасан, прво реже и кида, а онда замирише. Има облик јагоде, док "кинези" изгледају некако спљоштено, к'о да су их заливали мутагеном; а и немају неки "удар". Наш је редовно блатњав и помало неугледан, али то не смета, засија кад се очисти и кад прочисти и мисли и дисајне токове. У зависности од навикнутости организма на њега, може изазвати срећу, плач, бацање језика, "ворп" брзину до тоалета, а у случају потпуно неискусног човека (странца, највероватније) може изазвати и религиозне и друге визије и трансфер у другу димензију. Ако баш дрмне, кроз маглу и сузне очи може се видети Краљевић Марко са својим троперним буздованом и верним Шарцем, како жеже по Турцима.

Он није интелектуалац, никако, далеко је од тога к'о Балотели од разума.
Његови искази су бедни покушаји копирања реченичних склопова које је на'ватао на којекаквим форумима где је врхунац писмености лупити спејс после интерпункције.
Упориште својих ставова и ослонац доктриналних мишљења неретко налази у народним умртворинама, рецимо, у оној кад људи кажу да је добро, мада, подробно зна да се служи само Википедијом.
Има он муда, ал' му фали курац.

Чуо је, на пример, да промаја не постоји, али не стаје између два отворена прозора.
Нема чип у новој личној, али само зато што је гледао "Дигиталног анђела".
Дубље улажење у дискусију о некој теми ће из њега изнедрити трансферај у најбољем случају.

Он има став о свему - али туђи.

Увод тугаљивe приповеткe у којој је главни мотив чежња за несталим.
Туга, сећање, грч. Последњи вапај остављеног да се бар кроз причу присети изгубљеног. Заправо, та његова прича одjедном налети, из ведра неба, а претходила јој је тензија ћутања, нека болесна тишина.

Најстарији, најцјењенији тениски турнир са највећом и најдужом традицијом (тзв. незванично првенство свијета, један од 4 Грен Слема), познат по томе што се игра на травнатим теренима All England Club-a, јагодама са шлагом којима се наслађује публика и правилима облачења која налажу да играчи играју у бијелој опреми.

Овако ће вам Вимблдон представити новинари који преносе овај турнир.

У стварности то изгледа овако: Расистички турнир (бијели спорт) гдје размажени Енглези долазе да лијече комплексе и успут виде побједу неког од британских тенисера (што се није десило већ неколико деценија) а чак су и брдо у близини назвали по Тиму Хенману, лику који је на гузове успио да присмрди полуфиналу пар пута, а иначе са спортске тачке гледишта убједљиво најдосаднији турнир јер форсира играче који играју сервис-волеј игру, тако да просјечан гем траје минут и по, а што се траве тиче послије трећег дана овај турнир се не игра на трави већ на пољопривредном добру ПИК Земун.

Ова активност је одговорна за 90 посто мистериозних ожиљака, модрица, огреботина. Дакле, ова наизглед безазлена али врло екстремна активност кад се спроводи у мамурном стању ( био си до пола шест на журци и ''устајеш'' ујутру у школу), може да доведе до лакших а богами и тежих телесних повреда ( зависи од предмета који вас окружују док се обувате ).

Полно преносива болест, која захвата само "виши" сталеж.
Послератну црвену буржоазију, свесне појединце, напредне омладинце, управнике зем. задруга, председнике државе, владе, министре, градоначелнике, председнике општина, управних одбора....

Болест траје док су на власти и мења свест обелелих до не слућених граница.
Инкубација је " у року од одма", од момента заразе (додира са фотељом), док траје онолико, колико је народ наиван. Да не кажем, глуп. Или колико је спреман да их трпи. За сада су дозвољена два мандата заредом.
Дијагностикује се првог дана након избора, а манифестује неописивом потребом да се покраде оно што је преостало иза предходника.
У почетку оболели одбијају да признају да су заражени, ваде се на оне пре њих, обећавају да неће бити такви ( буду још гори), док на крају (после пораза на изборима) испољавају хипохондрично понашање. Одбијају да признају да су излечени!

Наш човек, уз десну аут линију би рек'о :

- Болест ко болест. Боли ме кривак, ја нисам на власти. Ко им јебе матер. Не петљам се у политику, не могу да оболим ....
У томе и јесте трик. Они пате, а народ обољева.
Док год нас боли она мушка ствар ( у овом случају и жене је имају) њима лепо.

Е, сад да не испаднем Томица Гица, односно Томица Птица ( један исти лик, бивши оболели, за сада не залечени) и да Вас само плашим, морам рећи и ово:

Има наде. ИМА ЛЕКА.

et lignum mauris>>> говњива мотка

Додуше СЗО и министарство здравља га још нису ставили на позитивну листу (не иде на рецепт, јебига), па се морате обрати мајци природи, која нас је даровала истим. По шумама и горама, наше земље поносне.... Или једноставно одвалити летву из тарабе. Ексере не вадити, бољи је ефекат. Понекад делује и на сам наговештај терапије.
Горњи крај обогатити садржајем просечног српског пољака и користити према упутству. У случају да излечење не иде жељеним током, терапију понављати, што чешће и по могућству жешће.

Непокретан. Најчешће се ова етикета качи неком спортисти или неком ко покушава да буде спортиста.

Израз сликовито описује дојучерашњег чувара стада на обронцима Озрена који је емигрирао у урбану средину и ту се одомаћио и заборавио на своје праисконско порекло а понашањем и изгледом не оставља места недоумици о коренима случајном пролазнику, саговорнику или, не дај Боже, насумичном јаднику коме је посао да дотичног ''господина'' професионално услужи и опслужи иако има тричавих 20-ак година образовања више од горе поменутог.
У другом случају, пак, епитет Дупелуковца може понети и било ко други који се сладио празилуком уз крменадле за време ручка али исти није добрано сажвакао те му се, после обављене велике нужде, може уочити ''репић'' у пределу позадинског поноса у виду зеленкастих зељастих перади горе поменуте биљке (у појединим случајевима код особа са израженим дигестивним проблемима може се уочити и силуета целокупне представнице узгојеног варијетета јужноевропско-западноазијске врсте Allium ampeloprasum).

Појам који када чујемо у глави нам се јавља слика аутобуса,маминих сендвича,размењивања грицкалица и непрекидно шеткање у бусу.Притом нам наставници обавезно говоре да не устајемо.Излазак из аутобуса у главном изгледа као:Сви укочени,протежу се и крећемо на ручак.За ручак обично има буђава шницла са пиреом од пре 3 дана.Наравно,крупнија деца за столом једу полако,да не би испало да су много гладни.Онда следи шутирање ногама испод стола,и углавном долазак у веце.Након ручка наставници кажу да ћемо путовати још пола сата до хотела,али како они увек лажу и скраћују пут да би ми били мирни,овога пута им нисмо поверовали и знали смо да има још сат времена.Сада смо тиши него раније,возач пушта "Кафана је моја судбина" и сви скачемо на ноге,осим наравно женске популације која наводно мрзи народњаке.Тада наставници покушавају да нас умире,али наравно не успевају.Стижемо у хотел.Испред хотела стојимо са болом у ногама неких пола сата док наставници обично седе и пију кафу.Улазак у хотел,наставници нам деле кључеве,креће трка ко ће први наћи своју собу.Наравно онај који први добије кључ углавном налази први.Ушли су сви у собе,мало се одморили оставили ранчеве,у најбољем случају пресвукли и почиње афера улажења другима у собу.Разгледање других соба траје све док неки наставник не интервенише.Након тога следи вечера.На менију је у најбољем случају шницла од пре 18 недеља и пире од Нове Године.Девоке не поједу ништа али мушкарци су гладни и поцепају вечеру као маче мушкатлу.Након тога следи спремање за дискотеко.Спремање траје неких 15 минута код мушкарца док код девојака то траје бар до 4,5 пита више.Крећемо у дискотеку.Обично Дј пушта Мона-Колиту и сви одемо кући.

Тренутак када здрав човек помисли да нико на овој проклетој планети не може да се с правом назове монтажер звука. Право на коришћење ауторског дела, у овом случају композиције, у неком филму или серији кошта к'о светог Петра кајгана, и ми то добро знамо, али побогу не, није проблем да се песма која савршено покрива сцену у филму испрекида и испремешта на апсолутно ненормалан начин, да јој се смисао убије, а понекад и потпуно промени. Ко још увек не конта ето га пример ту доле. То најбоље долази до изражаја ако дотичну песму разумете и знате јој текст, а дешава се обично у најбољим сценама филмова и у уводним шпицама серија. Прдеж.

Такође, "монтирање музике" може бити и тренутак блама за поноситу сподобу за микрофоном када до непрепознатљивости исецка песму, редослед стихова, све живо и мррртво.

Чачанска урбана легенда о добрим бековима који су потекли из КК Борац или КК Железничар, још је Крешо ономад говорио да му дате бека из Чачка и центра из лепе наше Далмације и три грабова пања и он ће освојити првенство Југославије, али оне праве.
Све је почело од неуморних неимара који су покарај свете реке Мораве, у овом случају западне, пази подвлачим, саградили халу која важи за једну од најнесигурнијих за гостујући тим, уз константу репресију чачанских шутера који убацују лопту у кош као у кацу. Многи су долазили да умоче руку у Мораву, чак је и Човке, случајно, узео Борац за своју филијалу, да покуша свог патуљка да умаче у Мораву, као они Грци у својим митовима, али мало је омануо, изгледа да је сина држао за руке док га је умакао у воду и испаде да се његова игра своди на трчање и ништа више. Но, када ни то није помогло он је покушао да умочи своју главу у Мораву, али не иде па не иде, то је очигледно само криминалцу Желимиру успело.
Још се прича да је Радмило Мишовић приликом скок шута био 3- 4 секунде у ваздуху, противник пада, а Радмило сипа ко за ограду. Колонада шутера је изгледа редовно умакала руку у Мораву и трпала на овим просторима, чак се говори да су неки тражили пелцер руке од појединаца.

Прва и основна лекција родитеља пред твој одлазак у град. Небитно што једва чекаш да изађеш из куће, и да попијеш прво што ти падне под руку, добијаш лекцију коју памтиш до краја живота, како би касније могао да пренесеш на своје потомке. Заједно са оним, "не узимај ништа што ти нуде на улици", ово представља већи грех од свих 7 смртних грехова заједно... Још од после рата, када су објашњавали како су упаљачи бацани из авиона, који људима одсеку руке, или цигаре које имају у себи неке смртоносне отрове. У сваком случају, и да водиш рачуна о таквим стварима, то може да ти пође за руком само првих неколико пића, после тога нећеш имати представу ни да ли си попио пиће које треба да платиш, а камоли да ли је донео отворено или не...