Курва. Девојка која није моја. Није ни твоја. Није ни твог најбољег друга. Она је једноставно свачија, општенаородно добро.

Потпуно исто као да једног динара немаш. Нико нема кусур да ти врати, шетају те од киоска до киоска и на крају останеш гладан, жедан, балав ил смрдљивих усти. Нико те не ферма два посто, као да си шугав.

У раним јутарњим часовима, после ноћи проведене у кафани, коцкања, алкохолисања, и причања о курвама, испред продавнице поред пензионера са хлебом и млеком, могу се затећи кланови од 3-4 а некад и само један човек који држећи флашу пива исправља очи. Сваки крај има овакве исправљаче, познају се по томе што се свима јављају и желе им добро јутро, откопчана прва три дугмета на кошуљи са све јебачким длакама, и упишаним панталонама... Овакве људе никада не треба стављати у исту клапу са пијанцима.Они не шенкају док ходају, не серу у гаће, и знају где им је кућа, само смрде и то је све. Кад се очи исправе, отресе се преостало пиво из флајке, врати амбалажа, бурек јогурт, и правац кући...

Имаш цело јутро да научиш неки предмет, али си толико лењ да се наговараш на тај потез(учење) све до 5 минута пред полазак у школу, и онда спакујеш књигу у ранац и кажеш: ''Ма, ко га јебе, научићу у школи! То је, ионако, четврти час...''

Идеш код халфа на рођус. Испланирали сте пробрано друштво од 5 пивопија. Иако свако планира да стуче бар по гајбу пива и заслади жестом, на питање кеве колико ће алкохола бити, говориш неколико пута мањи број. Који год број рекао, одговор ће бити 'биће вам пуно' . Следеће јутро док се бориш са мамурлуком и осјећаш као да те прегазио ФАП, чућеш класичну реченицу 'јесам ти рекла? '

Одговор Пере ложача, кад су га у пет ујутру срели локални мангупи и питали је ли му тешко да свако јутро прије зоре устаје да би потпалио пећ у школској котларници.

Купљење ловорика више на туђу заслугу него на своју. Тако је и Америго Веспучи мање-више покупио заслугу на уштрб Колумбовог ''открића''. Кристифор је извисио, јер је други жабар под шпанском службом добио два континента, гомилу фудбалских клубова, можда и неку савезну државу, док се Колумбо море само похвалити леглом кокаина, Колумбус Круом и Крашовом верзијом Тоблеронеа.

Ради исте ствари као и лоше девојке - само добро

Закон Србије каже да се средњошколске екскурзије могу организовати у иностранству тек у 3. и 4. средње, тако да, ето шансе да се гомила тинејџера прошета по Европи и упозна се са благодетима ( читај: одвали се од алкохола ) Грчке, Италије, Француске, Шпаније или Чешке.

Екскурзију разредни старешина најављује почетком године обавештењем да се иде за месец дана и да све то кошта само четрдесет и кусур 'иљада, плус дневнице од неких 30, 40 евра. На ђацима је да расподеле два гратиса, они се међусобно покољу око тога, па разредна на крају узме ствар у своје руке и подели гратисе на 20 и кусур дела. Следи неких месец дана набављања пасоша, вађења виза и дркања око разних других папира, као разлог незнања приликом испитивања ђаци се правдају са: "Спремам се за екскурзију", иако клинац само лади јаја док се ћале и кева ломе да потегну везе и изваде пасош на време.

Дан уочи пута у кофере се пакују грицкалице, сокови, 15 пари чарапа, 16 пара гаћа, гомила мајци, панталона. Опште расуло у кући.

Полази се са неког паркинга у 5 ујутру, ноћ пре тога кол'ко год да се трудиш, нема шансе да спаваш више од пола сата. Путује се цео дан, стаје се неколико пута, на првој бензинској пумпи троше се прве паре - одељенски пушачи купују по бокс "Марлбора", кол'ко да потраје прва два дана.

Стиже се у хотел око 8 увече, тачно на вечеру, ту ће разредни старешина свима да подели по улазницу за дискотеку која је уједно и жетон за бесплатно пиће.

И ЕТО! Напокон, после ко зна колико хиљада километара пута, врхунац екскурзије - прилика да се сви колективно масакрирају од пива, балантајнса , Џонија или Џека; ћалетова препеченица је своју улогу одиграла још у хотелској соби. Одељенске фаце ноћ ће провести ваљајући се у својем избљувку, али то је фора , шта би иначе препричавали својим ортацима кући? Напије се и по нека риба, закрљају се неки из одељења, разредне старешине не подигну ни глас на њих, навикли су, јебига.

И тако све, пута 6. Кинта се спрца до трећег дана у најк шопу, на алкохол и сувенире. Други дан се пије у соби, трећи дан у дискотеци, четврти у соби , пети у соби, док се шести дан пије опет у дискотеци и то најжешће зато што се сутра пали кући.

Деца се враћају кући са гомилом снежних кугли у којима су разни Колосеуми, Ајфелове куле и Криви Торњеви, разгледницама из Паралије, сомбреровима , новим патикама и дресовима Јувентуса, Милана, Олимпијакоса или Панатанаикоса.

Када се препричавају утисци редослед је: шљокали смо, шљокали, зезали се, шљокали, куповали, шљокали, зезали се, шљокали у соби, куповали, шљокали. На питање: "Па добро, какав је Колосеум?" одговара се са: " Па ништа посебно... али знаш как'е сам тике уз'о у Риму тај дан, 50 евра, џабе!"

Израз који се користи да опише нешто веома добро и квалитетно. Крајњи аргумент који ставља тачку на све расправе о томе да ли је нешто добро или лоше.

Израз води поријекло од тога што се у народу сматра да само ствари од чистог памука вриједе...

Леба, салама и кечап. Три чаробна састојка који, уједињени, дају довољно енергије да изгураш дан. За даном. Леб је ту да обезбеди угљене хидрате, саламура представља веома квалитетан извор протеина, док кечап своју улогу у оброку игра тако што подмаже залогај како би лакше склизнуо низ гушу, таман толико да се не задавиш, сиротињо.

Без обзира на стање у држави које све више подсећа на Мексико, милион незапослених и још два пута толико оних који диринче од јутра до сутра за минималац, на гломазне, споре и троме институције, на процват криминала, корупције и сиве економије, на контејнере који су толико запоседнути да им више не можеш ни прићи да бациш смеће, већ мораш да се у маниру Леброна Џејмса добацујеш са двадес' метери, на ријалитије као врхунац културних дешавања, на сечу плата и пензија и опште безнађе и психичко посрнуће, народ ипак није заборавио оно што је изнад свега наведеног, за њега најважније.

А, то је вихор и колоплет религије и национализма, сервиране од стране спреге државе и цркве, који из пепела уздижу духовну беду овог народа својим идолопоклонским песмицама, религијским баронијама, празним обећањима и бајкама о рају, што на овом, што на оном измаштаном свету, док вам за сво то време цегер секу и једни и други, односећи вам живот испред носа.

Но, верујте - биће боље.

Изузетно добро и паметно дете. Дете за пример. Добро ко леб, паметан ко Шешељ у својој Два'ес трећој. Много фино и васпитано. Послушан, ради како му се каже. Такође и леп, увек пристојно обучен. Нема испаде попут друге деце, он се не туче и не вређа, чак не зна ни да псује.

Тешки, вунени покривач, габарита - таман.

Иако те јутро после боле ребра од његове тежине и ниси у стању да се окренеш током лежања, губер у синергији са шареницом чини ненадјебивог чувара телесне температуре у хладним, момачким ноћима.

Један од главни услова за постизање резултата у многим животним ситуацијама, од шутирања пенала на малом фудбалу, па до гурања аута кад у хладно зимско јутро неће да упали.

Фраза која иде руку под руку са оном "ко зна зашто је то добро" и односи се на ситуацију у којој не само да ништа није смешно и добро, већ вам дође да плачете. Парола резервисана за лажне оптимисте који сматрају да ће чињеница да сте фасовали егзотични асортиман полних болести на мору у Бугарској са временом постати анегдота достојна препричавања унуцима и чланку у "Сканди хуморески". Користи се када се апсолутно ништа добро не можете извући из срања у које сте се увалили, па вам је ортак резигнираног израза на лицу саопшти уз тапшање по рамену и цоктање.

Час оће час неће, никад не знаш на чему си, али се ипак надаш да кад ти неко упути ову реч ситуација више вуче на добро.

Последња инстанца категоричности. Одбијање сваке сарадње, и сваког дијалога.

Неоспориви доказ да су у некадашње време и људи са села знали знање. Девојка са великим грлом била је јако добро парче за удају.

Неефикасна лобања.

За набеђене интелектуалце писменост често представља религију, па су склони мењати добро познато "си крштен?" за "си писмен?".

Невероватан маркетиншки изум детерџент компанија.

Знајући да је циљна група којој би производ највише требао да се допадне јесте она у коју спадају жене и то углавном средовечне домаћице, они су логичким путем дошли до закључка.

Шта треба једној жени у четрдесетим годинама која по цео дан блеји по кући где пере, пегла, чисти, спрема? Па свакако неко ко би је добро изјеб`о и дао јој одушка од целодневног рмбања.

Као вешти психолози увидели су да ће се жена радије одлучити за призвод на коме доминира неки алфа мужјак, него за неки на коме је на пример некаква патка, цветићи и слично. Нападнута је женска подсвест.

Крајњи резултат је нагрувани мачо јебач од отприлике четрдесетпет година, са минђушом да нагласи његов младалачки дух, ћелом да нагласи то да није баш ни напаљени клинац, пријатним осмехом и плавим очима, човек увек спреман да помогне дами у невољи.