Popularno poznat kao "knjiga", a pored knjige, naravno ima i zbirka.
To je najmanje čitan i najbeskorisniji udžbenik u cjelokupnom srednjoškolskom obrazovanju. U osnovnoj je tek za nijansu čitaniji.
Za četiri godine srednje škole nisam upoznao ni jednu osobu koja nešto posebno uči iz tog udžbenika, eventualno se uradi po neki zadatak koji je zadat za zadaću.
Ima ljudi kojima ide matematika, koji imaju petice, rasturaju na kontrolnima i od kojih svi prepisuju zadaću. Ima i onih koji rijetko vježbaju, zapuste, pa dobijaju kečeve... kao i onih koji slabo kontaju, pa i uz silne instrukcije idu na popravne.
Svima njima je zajedničko da niti čitaju niti kontaju udžbenik iz matematike.
Ova definicija je ozbiljna kritika tog udžbenika.
Udžbenik je čak i za najbolje matematičare teško razumljiv.
Pisan je šturim, rigoroznim jezikom, teorema, dokaz, teorema, dokaz. Udžbenik podrazumijeva veoma veliko predznanje čitalaca, i ne troši ni jedno slovo na, po autorima, suvišna objašnjenja, (koja su zapravo za 99% posto učenika neophodna da bi išta skontali).
Pronaći opisan postupak zadatka u udžbeniku je kao pronaći iglu u plastu sijena, ako ih i ima, to su ekstremni rariteti.
Ovo ne pišem kao frustrirani srednjoškolac koji mrzi matiš, imam 31 godinu, i pišem sa lijepih 12 godina distance. Prema tome, realan sam.
Uglavnom činjenica je da matematiku niko ne uči iz knjige iz prostog razloga, što je to skoro nemoguće. Dobri đaci nauče od profesora na času, oni lošiji moraju na instrukcije. Takvo stanje stvari znači da je profesor, tj. neko ko objašnjava apsolutno neophodan, i nema šanse da bez profesora nešto naučiš sam iz knjige.
U suštini, nije ništa loše u tome da je veliki značaj predavača, ali je jako loše to što knjiga ne da ne daje solidnu zamjenu za predavača, već je potpuno beskorisna.
To je u tolikoj mjeri izraženo da nije predaleko od pameti misliti o određenoj vrsti teorije zavjere, da se znanje prenosti isključivo direktnim putem, s osobe na osobu, što naravno omogućava solidne prihode onima koji drže instrukcije, a čitavu matematiku kao disciplinu čini ezoteričnijom, a njene praktikante povlaštenijim i izolovanijim od "plebsa".

Ono što će da nas strefi. Svi znamo šta, ali niko ne reaguje.

U naša stara dobra vremena to su bili: Miki, Šilja, Paja, Pluton, Kremenko, Patak Dača i ostali. Ali su vremenom i oni evolirali.

Pitanje upućeno kolegama sa faksa nedelju dana pred ispit. Namena i željeni odgovor variraju u zavisnosti od pola i atraktivnosti osobe kojoj ga upućujete, kao i od vašeg trenutnog znanja i psihičkog stanja. Međutim, retko je očišćeno od licemerja i zluradosti.

Zakonom propisana dnevnica gospodina lopova.
To jest, toliko se može marnuti, a da murija ne dolazi jer se ispod te “siće” za koju neki rade ceo mesec, izgleda ne računa kao krađa.

Zna se da većina stanovnika Srbije ima pretke koji potiču iz današnje Dalmacije ili Crne Gore.Takodje se zna i da su u odredjenom trenutku nošeni urodjenom hrabrošću popili dve litre brlje i najebali se majke turcima ili kakvim drugim nevernicima.Pojedinci su ga trpali u šupak sultaniji lično,dok je Murat ljuštio ovna ispečenog na kocu sa kojeg je prethodno neko skinut.

Напредак председника фудбалског клуба Партизан од таксисте до клупске фотеље.

Anglosaksonizovani izraz preuzet iz kompjuterskih igrica, a označava nivo nečijeg iskustva i veštine u nečemu ili sasvim obrnuto, to jest neiskustva i nemanja pojma.
Naravno, ukoliko se radi o pozitivnoj stvari, onda što je veći to je bolje, da se tako duhovito izrazim, ali ukoliko se radi o negativnoj stvari, onda je bolje da je što manji, da ponovo to kažem na duhovit način.

Bila je to nedelja, leto, upekla žega, temperatura dostigla 323,15 kelvina. Godina je bila čini mi se osamdes' i neka. Krenuo s ocem u lov, kao što inače radim svake nedelje. Dok je ćale gore oštrio sekire, mačete, skakavce i mnoge druge vrste hladnog oružja, ja sišo u štalu da osedlam konja za put. Obično to sve završimo za po sata, al ovog puta trajalo je mnogo duže jer smo čekali majku da spremi doručak. Kad je jelo napokon bilo gotovo i sva četiri kazana riblje čorbe, od po 70 kila svaki, bivahu pojedena, krenusmo mi polako u šumu: ja na konju a ćale upro onu mečku njegovu od 200 konja, što ulovismo prošle nedelje gore u šumi onoj prema Sarlahu. Put je, kao i obično, trajao dosta dugo. Nego nije prošlo ni dva sata mi već osetili glad! Krenuše stomačine da grme kao Beograd 99'. Šta ćemo sad, mi sišli s vozila da tražimo hranu. Nedaleko od puta kojim smo išli, spazimo mi neke velike tragove, pa ja mislim da su bili dvadesetak inča svaki. Prateći te tragove za manje od po sata došli smo do velikog obora od 2 hektara, punom mamuta. Ja uzo mačetu, ćale uzo mačetu i skočili mi na jednog. Ja zabo mačetu u oko da ne može zver da vidi, a ćale se popeo na glavu i šiba mačetom po lobanji kao lud. Dok si reko piksla zver beše ubivena i beživotno pade na zemlju. Zakačismo je mi za ćaletovu mečku i cepamo, da se odvojimo od krda dok ostali ne primete da im fali jedan. Pogledam ja na svoj sunčev sat kad vidim već 5 sati i predložio ćaletu da se ulogorimo. Stadosmo, rasporismo zver i odvojismo meso od kože, od kože i drveta napravismo šator zavidnih dimenzija, a meso ostavismo da se peče na vatri. Dok smo čekali da meso bude gotovo, nahvatali neke sitne ptičice za meze, nahvatali insekte i guje ljute za ražnjić i omlatili po 2 litre domaće dunje, ljute kao taština duša. I tako provedosmo naš lovački dan, obedovajući pečeno mamutsko meso, ispijajući domaću dunju i pričajući stare lovačke dogodovštine...

Posprdni naziv za prvu fudbalsku ligu SRJ/SCG/Srbije od sredine 90ih 20. veka naovamo.
Nakon raspada fudbalske lige SFRJ i propadanja fudbalskih klubova po gradovima Srbije, u prvoj fudbalskoj ligi pojavljuje se, uz tradicionalne beogradske prvoligase kao sto su Partizan, C. zvezda i OFK Beograd, mnostvo malih, "opstinskih" beogradskih klubova. Ti klubovi, pored toga sto vecina njih postoji jos od 20ih ili 30ih godina 20. veka, uglavnom tokom svog postojanja nikakav uspeh vredan pomena do 90ih nisu ostvarili, niti su imali (niti, realno, danas imaju) bilo kakvu ozbiljnu navijacku bazu, i tokom najveceg dela svog bistvovanja su uglavnom tavorili po nizim ligama npr. srpska liga, beogradska zona, i slicno. Svoj vrtoglavi uspeh od 90ih naovamo duguju cinjenici da su u njih usli mafijasi i tajkuni, koji su ih onda koristili za pranje novca i/ili licnu zabavu, a ponekad i za pozamasnu zaradu npr. na prodaji igraca i namestanju utakmica radi dobitka u kladionicama.

U ligi gde su mnogi klubovi, ponekad i vecina, bili iz Beograda, vecina igraca (i navijaca) su na 'gostovanja' protivnickom timu mogli da idu tramvajem, ili nekim drugim sredstvom javnog prevoza; te stoga ime "Tramvaj liga".

Nije lako biti dosljak ni u starijim godinama, ali kad si klinac to moze da bude uzasno iskustvo. Dodjes u novi grad u kome nikog ne znas, nikog ne poznajes, u skoli kreces ispocetka, nigde ne mozes da se uklopis. Starosedeoce za sve to nije briga i ne razmisljaju kako je tom klincu, za njih je dosljak uljez koji sluzi za zabavu i ponizavanje, i u stanju stanju su da budu zaista uzasni.

kao sto je opste poznato, u zadnje cirka 2-3 godine, jedno 99% dece u dobi od 5-20 god mlatara rektima, i zamislja da jednog dana postane novak djokovic, ili u najmanju ruku viktor troicki. nije ni vazno sto niko do pre 3 godine nije ni znao sta je reket, loptica za tenis je jedino bila koristena na kukama za kola, i tu se zadrzavala najvise nekoliko dana, jer bi lokalni samojedi prvom zgodnom prilikom ukrali, iz nepoznatih razloga, danas svi znaju sta je tenis, koga je djokovic juce pobedio, da li ga boli noga, ili je emotivno ispraznjen posle jucerasnjeg meca... kao i na svim javnim mestima tipa bolnice,pekare,kvantash pijace i lokalne mesnice, u kojoj cak i debela mesarka sa satarom kao iz doba feudalizma zna ko je novak djokovic, sta je juce jeo, sta je rek'o njegov tata za rts1 i zbog cega je ana ivanovic pustila suzu posle poraza...reket postao najprodavaniji sportski rekvizit, i ako je do skoro u ocima svih izgledao, a i verovatno bio koristen kao ono mlatilo za tepihe, kad matorac uzme reket dva dana mladji od Isusovog magarca, koji je stajao u supi prethodnih 30ak godina, i preko debelog stomaka obima jedno 150cm obuce belu flekavu potkosulju, i onako sa mrvama u bradi od rucka, posle popijena dva zidarska piva i cackalicom u ustima, ode na strik da ubije Boga u nekog neduznom tepihu ili krpari... ali ne, danas je najbitnije da li si video cheledz sinoc u mecu izmedju nadala i federera, ili da li si video kako je novak zviznuo reket o patos i pri tom ga iskrivio, naravno ne misleci da isto kosta cirka 100-200 evra, i kako bi 101% dece u srbiji dalo dupe za jedan takav...
ali mi smo postali teniska nacija...rolan garosic...
i naravno, snovi svih roditelja koji imaju decu u mladjoj dobi, da ulozi u svoje dete nekih par hiljada jevreja, ono naravno nadmasi sva moguca ocekivanja osvoji sve turnire po belom svetu, kupi kucu u monte karlu, ozeni neku sisatu brazilsku manekenku, i svojim roditeljima kupi privatno ostrvo u karipskom moru...ko je jos lud da ulaze u nekretnine ili privatan posao???
a medju momcima od 20-30 godina, ko je lud da igra fudbal i basket??
"matori, ajmo veceras da ti pokazem malo kako sam uvezbao forhend!!"
"moze matori" (sledi skupljanje para za termin od 1000 din za sat vremena...naravno, ko je lud da igra fudbal i basket na lokalnim terenima za DZ...
zemljo, progutaj me!!

Притисак на црвено дугменце са спуштеном слушалицом у фазону "Знам да ме зове да ми јави да стиже, па да му не трошим кредит". Они тврдоглавији риџектују чак и други позив, који носи веома важну информацију - да од договора нема ништа, па остају на цедилу, а пошто су често без кредита, агонија потраје доста дуго.

Prolog

12. jul 2011. 05:23. Bokokotorski zaliv, reklo bi se Prčanj, a možda je i Donja Lastva.

Damjan Zeko Rađenović od oca Buda, đeda Momira, i pranđeda Petra, nežno i graciozno, poput sibirskog leoparda korača po svom jedrenjaku i dolazi do mreže, koju je pre sat vremena zabacio u Jadran. Sa tranzistora okačenog na jednu od prečaga na jarbolu, trešte lagane note Petra Graša. Dok Damjan sluša kako junak pesme proliva suze i podiže nivo svetskog mora jer prokleta kurva ne da pičke, snažnim rukama polako izvlači mrežu iz vode. Dobar ulov. Jugo polako pojačava intenzitet i Damjan okreće svoj jedrenjak ka kopnu.

Flešbek

Ribarevina. Negde oko 1900. Današnja granica Srbije i Crne Gore.

Serdar Janko Vukotić i njegov brat Petar su se uputili za Beograd, jer se u svim planinskim krajevima Crne Gore osetio strašan deficit međ pičetinom. Međutim, na samoj granici nastala je šizma među braćom. Petar je bio razmaženo dete i izbegavao je bojeve. U njemu ko da nije tekla mrčovska krv njegovih predaka . Počeo je da plače. "Neću u taj Beograd, tamo svi nešto govore "brate, brate", šetaju kučiće po kiši i lumpuju po splavovima. Ja sam miran, idem na more da živim". I tako i bi. Janko je nastavio ka Beogradu, a Petar se uputio na Jadran.

Brzo se privikao na život. Posle par meseci, upoznao je Luciju, dalmatinku, mletačke krvi, koja je došla u Herceg Novi da prodaje ribu na pijaci. Ljubav je planula i oni su se ubrzo venčali. Izrodili su troje zlatne dece i živeli u kući na obali mora, negde oko Prevlake. Jeli su ribu. Mnogo ribe. Za doručak pohovani bakalar, marenda - riblja ikra sa prelivom od mariniranih školjki. ručak - riblja čorba, riblji paprikaš i belolučeni fileti od skuše, užina - hrskavi repići od raka, večera - riba po izboru. Kad su deca odlazila na ekskurziju, Damjan i Lucija su im spremali lanč pakete sa konzervama sardine i tunjevine, da se deca slučajno ne otruju kakvom drugom hranom. I slušali su muziku. Mnogo muzike. Ujutru, gledanje izlaska sunca i slušanje laganih nota. Čaša vina. Na podne, gledanje u nadolazeću plimu, milozvučne note i čaša vina. Uz ručak flaša vina i nežne note. Predveče, partija karata gde su A, K, Q, J likovi raznih riba, čaša vina i baršunaste note. Uveče, odvaljeni ko dupeta od vina koje su šljokali po ceo dan, počnu da hedbenguju i stejdždajvinguju uz serenade. Onda se Damjan prvi otrezni, pogleda se u ogledalo i srećno kaže samom sebi: „Pesma i bingo, sutra je novi dan, moram pripremit jedrenjak za ribolov“.

Epilog

2024. godina. Negde na granici Crne Gore i Hrvatske.

Vratija se Šime i nije donija ribu!

2 meseca kasnije, sve zalihe ribe su pojedene. 99, 4 posto primorske populacije je preminulo Uzrok: Glad ili nepriviknutost organizma na bilo šta drugo osim plodova mora. Jedan dečak sa obližnjeg brda, gleda apokaliptičniju scenu od zemljotresa u Dubrovniku, dok njegova gitara tiho jeca.

Dvosmislena izjava svakog iole većeg fudbalera. Mada primarno značenje se može tražiti u tome da je dotičnom goniču lopte guzica zinula ko rudarsko okno za još zelembaća. Jer danas se fudbal ne igra radi igre nego radi love, kamiona, aviona, mnoštva recki na zidu ljubavnih uspjeha I slično. Uglavnom, ovaj izraz se može upotrebiti za nekog ko bi se trsio i sa fapovim menjačem ako je zarada dobra, a da u očima javnosti ostane kao malo slinavo nevinašce ostavljeno pred kakvom bogomoljom.

Igrica koja je u stanju da te dovede do poslednjeg stadiuma nervoze da psujes samog sebe i sve oko sebe, igračima pokolenja sve na kup i mrtvo i živo. Pretiš da ćeš otići u grad iz kojeg je ista ekipa i zapaliti ih. Dzojstik uviješ kao dzoint u rukama. Nešto kasnije počneš ispuštati neartikulisane glasove, stiskaš zube, udaraš monitor pesnicom. Peckanje svakako počinje od strane našeg protivnika. Glavni krivci za poraz su igrači koji su sa sivom strelicom na dole poznatiji kao pokojnici. Gubitnik odlazi da sedi na trosed ili stolicu mesto poznatije kao klupa za rezervne igrače. Tokom istog dolazi sledeći mušterija na mestu istog "majstora" koji je pogunte glave otišo. Ujedno posle toga slede provokacije od strane gubitnika na račun njegovog večnog protivnika.

Nekada isključivo vezan za delatnost militarne provinijencije, idiom iz naslova se danas najčešće prevodi kao oblik relativno intenzivnog ekonomisanja određene grupacije ljudskih bića a koja su se našla u odgovarajuće "nezavidnoj situaciji", da ne kažem - "opštem sranju u konotaciji sa nestabilnom finansijskom konstrukcijom". Stiska, bre.

Elem, još dok sam bio klinac gotivio sam scene srednjovekovnih bitaka u filmovima. Kada mi je keva jednom sa Sajma bila donela kompletnog "Princa Valijanta" u tvrdom povezu, cenim da od mene nije bilo srećnijeg dečaka na celoj jebenoj planeti! Svi ti ljudi na jednom mestu, konji, isukana oružja, šarene zastave...Pa, onda: juriš, sudar dveju armija, Sunce zaklonjeno kišom odapetih strela i bojno polje zasuto istim. Lagao bih ako bih vam rekao da u onom filmu gde pijani Mel Gibson igra onog našminkanog Škota nisam žestoko navijao da pomenuti do kraja pobije sve Engleze i na kraju završi sa onom francuskom droljom, inače u tumačenju Sofi Marso. To je bilo '95. I tada sam naučio da je "zbijanje redove" ono kada jedna razbijena ili u tesnac priterana vojska pokušava da se vrati u prvobitnu ili, barem, formaciju koja će joj koliko-toliko vratiti izgubljeni taktičko-borbeni balans i pružiti nadu u eventualnu pobedu, čitaj "izbegnuće smrti" (ne u ovoliko reči i bez ove hrvaštine na kraju, razume se; prim.prev). '99 sam, pak, naučio jedno sasvim drugo značenje pomenutog izraza a koje me - za razliku od ovog pređašnjeg - nije niti uzbudilo niti zagolicalo maštu. Neću da patetišem; na ovaj ili onaj način, svi smo mi prošli kroz to NATO bombardovanje i evo nas danas, Bogu hvala, živi smo i zdravi i za koju godinu ćemo najverovatnije - a zahvaljujući kvazi-političarima koji se smenjuju na vlasti - još svedočiti i ulasku u navedenu vojnu organizaciju, ALELUJA!

Ok, bio sam klinac i te munje, bilo mi je do jaja što blejim svaki dan sa ortacima u skloništu i igram remi sa matorcima iz komšiluka, što nema škole i što smo pikali fudbalicu na proplanku kod groblja...ali nikada neću zaboraviti lice moje majke svaki put kada bi nas sa prozora zvala na ručak i potom u tanjire sipala jebeni krompir u svim agregatnim stanjima. Zbijali su ljudi redove i za daleko važnije stvari, šta ja serem...

Izvjesna lokacija na kojoj je moguće utopiti sve i svašta. Od igle do lokomotive. Bonus je što niko ne pita odakle ti to što hoćeš da utopiš, ni kako se koristi, niti dodatnu opremu za to. Jok, samo doneseš, kažeš šta je, dobri čika sa povezom na desnom oku i tetovažom JNA na ruci baci pare na sto, pokupiš pare i ćao zdravo.

Zvuči savršeno zar ne?

Ova neverovatna ponuda popularnih turistickih agencija tipa ZajebTravel, Kon-tuki, Uvali-tours, kako se priblizava leto sve vise preplavljuje svojom reklamom novine, televiziju i postanske sanducice. Slika savrsenog hotela sa sedam zvezdica u sred raja a pored nje dve carobne reci - all inclusive. Naravno ne gledate nista vise u katalogu do adrese prve najblize poslovnice. Ipak,zaboravili ste na ZVEZDICU...

Muška osoba, koja je sa svoje 32 godine (2012. godine) doživela mnogo više nego skoro svi Amerikanci, Šveđani, Švajcarci, Britanci, pa i Rusi sa 70, i to samo zato što živi u Srbiji.