Naći se u ulozi subjekta neke narodne poslovice. Biti čisto oličenje fraze koja se odomaćila međ' narodom.

Sa druge strane, shvatiti da se neke navike kod nekih ljudi nikad ne mjenjaju. Ma koliko oni tvrdili da je to moguće. Nastaviti pisanije starim rukopisom.

Naravno, kao i kod svakog pravila, postoje izuzeci.

Starija faca, (seda) brada ako je u pitanju muškarac, glava spuštena ka podu pod uglom od 45°, naočari spušteni na samu ivicu nosa, pogled podignut ka tebi tako da se nalazi pod uglom od 135° u odnosu na pod. To kad vidim na nekom šalteru samo se okrenem i odem bez pozdrava.

Neko ih obožava, pa uzme po dva. Neko ih iz dna duše prezire, pa ode lepo, k'o čovek, na banjalučki ćevap. Međutim, ovo nije priča vezana za takve ljude - ovo je priča o ljudima iza "pozornice".

Politika Mekdonaldsa je da se, barem u jenkilendu, sve što je spremljeno, a ostane neprodano, baci u đubre. Stoga mnogi ulični vagabundi žljno iščekuju kraj radnog vremena da dobiju hladne burgerčiće i sparušeni pomfrit, da ubiju žalostan jauk utrobe svoje. Radnici se sada ne smeše kao idioti, pošto je radno vreme prošlo, ali i najmanji osmeh prilikom davanja hrane u ruke onome ko ništa nema, iskreniji je, topliji i srdačniji. Jedan poen za humanizam...

No, korporacija uzvraća udarac i to ispod pojasa. Može im se, potplatili su sudije. Ne tako mali broj mekovih ispostava nalaže da radnici pod nadzorom obezbeđenja bacaju neiskorišćenu hranu pravo u kontejnere. Jer, ako već Mek nije zaradio na tim burgerima, zašto bi onda neki beskućnik bilo šta dobio bez da plati. Ni kod babe nema džabe. Eh, živote - lutalico!

Za sada pod radnim naslovom: Žali bože tragedije, čist primjer kako knjiga može da poaveta mladi lepi um

Iako bijaše iz imućne familije iz Vasojevića i od ranoga života mu bješe obaveza da trči za kravama i ostalom svakojakom marvom, od malena se viđelo da je momak visprenog uma i jasne vizije što mu je u životu činjet, najprije što želi i kako će do toga što prije doć'. Osnovnu i srednju završi u rodnome mjestu, đak pješak i te munje, ka' vukovac sve, ovo ono, i to bez po muke a pošto je ima dobro snadbjevenu porodicu, novčano, moralno i matrijalno, oni odlučiše da ga pošalju na najjači fakultet toga vremena Filozofski u Novi Sad. Nemojte se srditi što malo zbrzah ovaj uvod ali ovo što slijedi je kanda mnogo interesantnije od života u malom mjestu podno Sinjajevine.

I Apo rado krenu. Kad stiže imade ga što dočekat', on koji je sve uvjek učio, on koji se borio za ocjene svoje viđe što čine 300 eura u džep, 2 kese kafe i bombonjera. Pored toga, dade mu tajo jedno 30 brojeva telefona da ih vazda može okrenut u trenucima kada mi je teško, no Apo ka' Apo, odluči da će on polagat ispite na pošten način. I poče tako, uzimaju se knjige iz biblioteke, plaćaju se privatni časovi, ali ipak viđe Apo da je snaga pare jača, đavo da je nosi i ko je izmisli.

I, iznerviran jednog dana, udaraše glavom o obližnje drvo kad mu uleće drug i pobratim Paško i zapodjenu se sledeća rasprava:

- Vidim da ti loše ide to učenje imam ovamo baš stvar za tebe brate mooj! - i izvadi Paško tu na svesku par linija koks-a.
- Kakvo ti je ovo brašno? Tip-400? - pitaše Apo, nevin i neiskvaren svijetlima velegrada.
- A ne budalo što ti je ovo ti je koks znači našibaj par linija i naučit ćeš šta želiš za tren oka brate mooj!

Apo sav srećan uopšte ne primijeti svoga druga prokletog i njegovu facu te uze i našiba se e kuku majci, kuku ocu, i poče da daje ispite, tu su se uzimale knjige i knjižice, tu su pucale desetke i Apo sav srećan ne može da biliv koliko mu koks pomaže riješi da pojača još više i da se šiba iz najjače i da vidi koliko knjiga može na dan da iščita. Ali, ka' što to obično biva tu počinju problemi, poče da tripuje mlađani Apo da nastavnici oće da ga ubiju i veli on sebi "gadovi oće da mi oči iskopaju ljubomorni su na mene što sam ovoliko prejak!"

Kraj znate, svakome se barem jednom u životu desilo ovo isto što se desilo i njemu, nije moga više da spava kako valja, tu do 3 sata na dan maksimalno, ovo sve ostalo su mu knjige obuzimale. I zaključa se u stan i poče da živi na koks i knjige i 3 dana poslije okide ga srčka.

1. Crnogorac - Legne na leđa i kaže učini to što bezbolnije.

2. BusPlus poza - On naslonjen na šipku kao u prevozu dok partnerkina ruka (obučena u uniformu kontrolorke) šeta po telu.

3. Navijačka poza - Obučeš devojku u dres tima koji je tvom timu ljuti protivnik.

4. 1389 poza - Priča mu o velikim bitkama Srbije kroz istoriju umesto gadosti.

5. Vulin poza - Masturbacija ispred ogledala

6. Bajaga poza - Grupni seks gde se učesnici hvataju u čuveni vozić kao na svakom većem srpskpom veselju.

7. ETF poza - Završe sam čin seksa,ali usled odgovora da je seks bio prosečan momak poništava seks i traži novi.

8. Čačanska poza - Ona topi čvarke on je nežno ljubi.

9. Briselski sporazum - Intezivni pregovori o nastupajućem seksualnom odnosu u kome se ona nećka,a on to neće da prihvati ni implicintno ni eksplicitno.

10. Ljubovija - Pričanje prostota... Tipa ko je tvoj jakušpic?

11. Azilant poza - Seks sa studentom iz neke Afričke zemlje,jer je u fazi eksperimentisanja.

12. Maršal - Za ovu pozu su potrebni kostimi mlade partizanke,Tita i potpuno slobodno shvatanje Brozove omiljene igre natjerivanja.

13. 50 nijansi njive - Uhvatiti na prepad mladu seljančicu dok brine o stadu ovaca.

14. Radoš Bajić poza - Čim se skine osoba ženskog pola početi sa rečenicama tipa U JEBEM TI SUŠU, SUNCE TI KALAISANO, MAJKO MOJA STO ME RODI... Za ovu pozu nabaviti radnički kombinezon i šešir tipa Haris Dzinović.

15. PIO fond poza - Ne uključuje seksualni zahvat, ali si ti već toliko sluđen šalterušama da jedino što te uzbuđije je devojka u kostimu šalterske službenice koja ti vraća predmet na doradu.

16. Mrkonjić poza - Na brzaka dok ne dođe žena.

17. Olivera Kovačević poza - Da možda ne

18. Realnost poza - Posle pijane noći se probudiš ppored devojke i sebe tešiš rečima - SINOĆ JE BILA LEPŠA.

19. 19-ca (samo za egzibicioniste) - Isto što i poza 69, ali bez partnera.

20. Emir Kusturica poza - Najaviš povačenje u celibat, ali pre toga spavaš sa svakom koja hoće da ti da.

21. Zoro Osvetnik - Prevaren/na traži seks da se osveti svom partneru.

22. Daktilografkinja - U izumiranju poza. Bila popularna u vreme SFRJ kada bi direktori zvali svoje sekreterice u svoje odaje. Bebo dodjite da vam izdiktiram nešto.Ostavite pisaću mašinu nije ta vrsta diktiranja.

23. Lepota poroka - Iz istoimenog filma. Potrebna svilena marama koju partner svojoj partnerki prebacuje preko lica. Popularna među muškarcima sa manjim polnim organom.

24. Etno poza - Ona u narodnoj nošnji pokušava da animira omlitavljeni polni organ svog partnera i peva - Jutros mi je ruža procvetala (gde je ruža metafora za polni organ).

Zdravstvenog ili životnog... nije bitno. Rastajanje od korena za prstohvat vilinskog praha gradske vile. Prećutkivanje istorije bolesti u porodici, jer pradedina tuberkuloza zarađena prelaskom preko Albanije nije ništa vrednija od lažnog osećaja pripadnosti nekoj celini koja danas samo bruka istu onu kaldrmu kojom su nekada kročila gospoda s dobrim cipelama i jakim karakterima. Pokušaj dodvoravanja Nejakim Urošima s ciljem nasilne kvaziurbanizacije ličnosti izgubljene između dva sveta. Zaboravljanje dede, izuzetnog posleratnog hirurga, samo iz razloga što je tvoju babu upoznao služeći vojsku u Bujanovcu; ili u krajnjem slučaju, jer je tamo i živeo.

Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.

Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.

Osobe, koje ćemo se svakako truditi da “ne primetimo” u gradskom prevozu.

Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Krnji sleng za deo u priči koji ne pije vode. Zašto nešto ne štima u priči može da bude očigledna laž, ili pak neiskustvo koje sprečava sagovornika da razume vaše predanje, ili jednostavno sumnja bez osnove ali na račun intuicije ili slutnje.

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".

Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:

a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.

b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.

Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.

Inteligencija zena prilikom izbora muskarca.

Svi tinejdzeri ga koriste kada zele da ispadnu face a uglavnom se svodi na laganje.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Jedan od retkih likova serije Porodicno blago, koju po hiljadustosezdesetsedami put rekordno pratimo na rts-u, koji je bio/jeste/bice i sledece sezone zanimljiv. Najbolje da iseku ostale gluposti i ostave samo Bisu...ionako znamo sta biva sa ostalima

Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.

Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.

Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.

Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.

Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.

Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.

Mera neprijatnosti koja se javlja kod osobe koja je uvređena.
Lako se izaziva u svakodnevnom opšenju kada se sagovornik/ca uporedi sa nekim ili nečim što mu/joj umanjuje vrednost.
Interesantna je gradacija uvredljivosti koja se uočava pri poređenju neke osobe sa sa predstavnicima životinjskog carstva.
Evolutivno udaljenije vrste ne izazivaju jaku reakciju. Poređenje sa mikroskopskim praživotinjama kao što su amebe, bičari, paramecijumi je benigno. Ne očekujte da vas neko odalami u kafiću ako mu kažete da pije kao sunđer. Recite nafuranoj maloj da je meduza i posmatrajte kako mišić koji diže njenu obrvu kreće u laganu ali sigurnu kontrakciju a tup izraz lica pantomimom poručuje: ''Ma šta mi reče?'' Crvići, gliste i ostali sluzavi duguljasti rođaci mogu donekle da izazovu nelagodnost ukoliko su atributirani nekim pojačivačem uvrede (bedni crve, pijavice krvopijo...). Ako na basketu kažete saigraču da je spor kao puž ili da igra odbranu kao neki mekušac reakcija može biti jača, ali Andres Breivik level je i dalje daleko. Insekti su već malo gadniji. Žena bogomoljka proždire supruga nakon seksa ma kako se on pokazao; muve vole govna; komarci su dosadni, ali ako je neko etiketiran da leti kao muva bez glave to samo znači da je malo rasejan..
Idemo na kičmenjake. Ribo jedna! To znači pičko jedna. Opa, neko se već malo vređa. Žabo! Au, neko je jako ružan, to ne valja, pogotovu ako je u pitanju krastavi Kermit. Predstavnici gmizavaca su rezervisani uglavnom za tašte i jako su uvredljivi (Tašta mi je zmija otrovnica sa krokodilskom glavurdom). Prostiji sisari - krtice i glodari (pacovi kao reprezenti najvredniji pomena) su često rezervisani za najviše državne krimose i tajkune. Širu upotrebu a i jaču reakciju uvredljivsti imaju kopitari i papkari. Konj, jedna od najlepših i najelegantnijih životinja je doživela da ljudi u skupštini i na pijaci govore jedni drugima: Konju jedan! I to kao jaku uvredu. Skresati nekoj pevačici u silikon da je krava koja utiče na mlade bičarke i stvara od njih ovce je prilično uvredljivo (za obe kategorije goveda). Anatomski nam slična svinja je jako pogodna za prljavo omalovažavanje, asocira na štroku, ružnoću, debljinu, neotesanost, prostotu, smrad i šta sve ne.
I konačno primati. Majmuni, čovekoliki majmuni i sam čovek. Najveća genetska sličnost - najveće vređanje. Majmunčino! Orangutane! Gorilo! Šimpanzo! Što su nam srodniji uvredljivost doseže krajnje granice. Neandertalcu jedan! Po ovome ispada da je najveća uvreda nazvati čoveka čovekom! To i jeste slučaj ali i tu postoji pravilnost i gradacija. Debil je po koeficijentu inteligencije bliži normalnim vrednostima IQ-a od imbecila, pa je znatno frekventnija upotreba upravo reči debil kao uvrede.
Najzad, krajnja uvreda je pripisati čoveku neku osobinu koja ga odlikuje kao vrstu i koja ga izdvaja od ostalih živih bića. Recimo laganje. Reći nekom da je neiskren, da je lažov, da je prevarant, lopov, pohlepan, zao - vrh vrhova. To se ne oprašta. To je najviši stepen uvredljivosti.

- Zoki, zar ne misliš da vam je bilo dosta za večeras? Ovo vam je sedma tura, a već dve nedelje pijete na crtu.
- Konobar, nije tvoje da misliš nego otvaraj pivo i pojačaj taj krš od televizora, počinje mi utakmica.
- Dobro, samo kažem, ali nemojte da opet lupate po kafani ako naši izgube, svaku razbijenu čašu meni odbijaju od plate - odgovori konobar dok je spuštao glavu.
- Što gledaš to, Zoki? Samo ćemo se opet nervirati - dobaci Zokijev prijatelj Vule.
- Vule, nemoj i ti da me nerviraš nego ćuti i gledaj.

Nakon ovih reči dva puta se začu svima dobro poznati zvuk otvaranja piva i konobar Srle je stavio otvorene flaše ispred Zokija i Vuleta koji su se pridržavali za šank. Ubrzo zatim, Srle je pojačao zvuk na televizoru na kome se začuo zvuk sudijske pištaljke koji je označio početak fudbalske utakmice.

- Vidi ove mamlaze, nemaju pojma, ne znaju da šutnu loptu, imaju dve leve noge! - Zoki je ljutito komentarisao svaku grešku igrača tima za koji je navijao.
- A vi bi kao mogli bolje? - dobacio je konobar kome je dosadilo da trpi ovo društvo samo zato što su dobri sa vlasnikom kafane u kojoj radi.
- Da, mi bi mogli bolje! - besno odgovori Zoki, busajući se u grudi.
- Ne može to tek tako - reče Srle rešen da se ovog puta ne povuče - Ti igrači treniraju po deset godina, neki i duže, a vi poslednjih deset godina pijete ovde za šankom.
- Nemaš ti pojma. Ti si samo konobar - odgovori Zoki podrugljivo.

Srle je uzeo vazduh i spremio se da odgovori na ovaj "argument", ali pre nego što je uspeo izusti reč, tišinu je prekinuo zvuk sudijske pištaljke koji se ponovo začuo na pojačanom televizoru. Tim za koji je Zoki iz nekog razloga navijao, iako ga ne podnosi, primio je gol.

- Vidi ovog kljakavog mamlaza! To bi Brando odbranio! - reče Zoki najljučim tonom do sad.
- Zoki, Brando nije stvaran, on je samo lik iz serije "Srećni Ljudi" - reče Vule koga je piće polako stizalo.
- Šta ti znaš? Slušaj mene. Nije Brando lik iz "Srećnih Ljudi", nego iz "Boljeg Života" - spremno uzvrati Zoki.
- Jeste, Zoki, upravu si - reče Vule uvidevši svoju grešku - Da znaš da bi mi stvarno bolje igrali od ovih mamlaza sa dve leve noge.
- Da znaš da ćemo to i da uradimo. - reče Zoki kao da je samo čekao da ga neko podrži - Ti beše još imaš onaj pajser u gepeku?
- Da.
- Odlično, ja imam onu moju bejzbolku ispod sedišta. Samo, neće biti dovoljno - reče Zoki sebi u bradu - Znam, ići ćemo po Čedu, on ima utoku.
- A možemo da svratimo i po Voju, on će nam čuvati leđa. - reče Vule srećan što doprinosi razgovoru. Sada je već bio pod vidnim uticajem alkohola.

Dok su ulazili na stadion na kome se održavala utakmica, izgledali su toliko razjareni da se niko od obezbeđenja nije usudio da ih zaustavi.
Sve oči su bile uprte u njih kada su kročili na travu. Zoki se tada zaustavi na tren i reče:

- Umalo da zaboravim. Treba da mi stigne pošiljka iz inostranstva. Koji je ono danas dan?
- Peti oktobar - reče Čeda dok je udarao sudiju drškom od pištolja u glavu.