Sredovečni gospodin koji dolazi redovno na sve utakmice lokalnog tima i prosipa mudrosti svima oko sebe. Naravno ljude oko njega njegove priče interesuju isto koliko ih i interesuje godišnji brito dohodak po glavi stanovnika u Burundiju. Uglavnom govori o tome kako je u njegovo vreme dok je on igrao (naravno u nekoj seoskoj ligi za neki tim za koji niko nije čuo) fudbal bio u potpunosti drugačija igra. Tad nije bilo krljanja, nije bilo žutih kartona, davalili su se lepi golovi pa čak i sa pola terena. Onda kad počne utakmica komentariše svaki potez, faul, sudijsku odluke, igtače. Onda tu dolaze priče kako je gledao Pelea i Maradonu uživo kako igraju, i kako se nekada davno čak i rukuvao sa njima.

Fraza koja se nekada koristi na kraju priče koja nema nikakvog smisla i koja je potpuno besmislena, kako bi unela bar malo šmeka i zanimljivosti u tu istu priču.

Je kada ti riba pljune na kurac u medjupauzama blajva.Moze da ti pljune onako besno agresivno,a moze i lagano da samo pusti da sadrzaj njenih usta sklizne na uzareni tucak mladog oprasivaca.

Čovek koji je patentirao parnu mašinu. U žargonu je to lik koji kad uzme buksnu neće da je pusti pa to ti je. Čadi kao toplana Pančevo i FAP ''njuskar'' zajedno, njegova doza je pola džoksa bez obzira na to koliko ljudi učestvuje.

Odjeb koji starce i njihove smaračke priče koje se tiču izlazaka u tek kupljenoj robi lansira u pičku materinu jer sine, pobogu, zar moraš prvu veče da je isflekaš?

Eufemizam izraza "uhvati me za kurac", upućuje se lažno finoj osobi kojoj smetaju svake priče o seksu i koja, tobože nikad nije čula vulgarizam u životu a kurac joj iz očiju viri.

Bila je to nedelja, leto, upekla žega, temperatura dostigla 323,15 kelvina. Godina je bila čini mi se osamdes' i neka. Krenuo s ocem u lov, kao što inače radim svake nedelje. Dok je ćale gore oštrio sekire, mačete, skakavce i mnoge druge vrste hladnog oružja, ja sišo u štalu da osedlam konja za put. Obično to sve završimo za po sata, al ovog puta trajalo je mnogo duže jer smo čekali majku da spremi doručak. Kad je jelo napokon bilo gotovo i sva četiri kazana riblje čorbe, od po 70 kila svaki, bivahu pojedena, krenusmo mi polako u šumu: ja na konju a ćale upro onu mečku njegovu od 200 konja, što ulovismo prošle nedelje gore u šumi onoj prema Sarlahu. Put je, kao i obično, trajao dosta dugo. Nego nije prošlo ni dva sata mi već osetili glad! Krenuše stomačine da grme kao Beograd 99'. Šta ćemo sad, mi sišli s vozila da tražimo hranu. Nedaleko od puta kojim smo išli, spazimo mi neke velike tragove, pa ja mislim da su bili dvadesetak inča svaki. Prateći te tragove za manje od po sata došli smo do velikog obora od 2 hektara, punom mamuta. Ja uzo mačetu, ćale uzo mačetu i skočili mi na jednog. Ja zabo mačetu u oko da ne može zver da vidi, a ćale se popeo na glavu i šiba mačetom po lobanji kao lud. Dok si reko piksla zver beše ubivena i beživotno pade na zemlju. Zakačismo je mi za ćaletovu mečku i cepamo, da se odvojimo od krda dok ostali ne primete da im fali jedan. Pogledam ja na svoj sunčev sat kad vidim već 5 sati i predložio ćaletu da se ulogorimo. Stadosmo, rasporismo zver i odvojismo meso od kože, od kože i drveta napravismo šator zavidnih dimenzija, a meso ostavismo da se peče na vatri. Dok smo čekali da meso bude gotovo, nahvatali neke sitne ptičice za meze, nahvatali insekte i guje ljute za ražnjić i omlatili po 2 litre domaće dunje, ljute kao taština duša. I tako provedosmo naš lovački dan, obedovajući pečeno mamutsko meso, ispijajući domaću dunju i pričajući stare lovačke dogodovštine...

Ne može tako.
Zaobilaženje, preskakanje glavnog elementa. Saopstavanje sagovorniku da menjanjem priče ili ideje menja i njenu suštinu, njenu važnost. Ubija svaki vid zanimljivog, jer onda to nije to.

Dete uništeno malograđanštinom i nerealnom ambicijom svojih roditelja. Osuđeno da svaki dan posle škole trči najpre na teniski trening, zatim na čas engleskog, a posle toga na časove violine i klavira dok predveče konačno ne dođe vreme za čas staropapuanskog ili kakvog sličnog egzotičnog jezika. Programirana budućnost mu zatim nalaže da upiše neki fakultet za diplomirane penise (jer tako fino dete nikad neće izgovoriti reč na "K"), a za to vreme polako počinje da shvata u kakvo sranje su mu roditelji pretvorili život. Ipak privodi studije kraju, pošto više nema drugog izbora, rešava da odnese diplomu u roditeljsku kuću, da mu majka pusti suzu, pa da se popiša po njoj. Po majci, ne po diplomi. Tada pokušava da se uključi u normalan život, osuđen da zna sve, a da u stvari ne zna ništa.

Ne umem ja to tebi da objasnim, ali ulažem kviska. Udar na inteligenciju sagovornika, kojim se prikriva sopstveni nedostatak znanja ili pak zataškava kakva rđava rabota.

Večita briga majki, domaćica. Čak i kad pusti svog muža ili sina da nešti urade u kuhinji, to ne može da prođe bez ovakvih rečenica. Kao da su tiganji toliko skupi, kao da stvarno može da izgori ako pržiš jaja minut duže nego što treba.

Ovo nam najčešće kaže osoba koja voli da okoliša sa pričanjem priče. Kada je mi požurimo da ispriča ono najbitnije, on nas samo lagano smiri ovom rečenicom.

Slatkiš starog zekana, Hju Hefnera.

Hehe, ostarilo se matori. Omlitaveo mali. Pa ne može više, dosta ti bilo. Pusti nešto i za nas.
Ali, što kaže Mica Trofrtaljka, i labavi ume da zabavi. 'ta te briga, ako se neko najebao to si onda TI. Uhvati i okreni na zabavu.

Tip prosjaka koji se bitno razlikuju od svojih sedećih kolega. Oni vredno skupljaju nalaze od lekara, slike Bogorodica, i smišljaju neverovatne priče koje teraju suze na oči. Obično ti pridju dok cirkaš piće u bašti i udarna sezona im je proleće/leto. Takodje se razlikuju po tome ( a to je najbitnija razlika) što kada ti pridju ne kažu "daj neki dinar" na zapovedničko-prosjački način, već pitaju, ej ali, pitaju "da li imaš neki dinar" ? Ukoliko odmah ne reaguješ, slušaćeš pola sata tužne životne priče i ogadiće ti se svaki gutljaj pića. Takodje gledaćeš nalaze od lekara, i to u fasciklama na koje je prikačena slika nekog sveca.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Kada neko priča tolike gluposti(smara).Kako bi mu rekao kako se osećas povodom te priče ispustiš gas(prneš).
Verbalni protivnik je tada sigurno poražen.

komentar koji ide posle potresne priče o tome kako se neko godinama 'raspadao' od bolesti a odjedared umro neko zdrav (koji ga je negovao recimo)

Psihofizičko zlostavljanje dece, koje smo uglavnom preživeli svi, osim onih čiji su roditelji bili čvrstog karatktera, gde suze nisu pomagale. Ova metoda je bila inspirisana narodnom umotvorinom da zdravlje ulazi na usta.
Što je nekad bila noćna mora, sad je samo pusti san.

Varljivo ljeto, kao ono iz 68-e, ja u Palermu, a meni više dosadilo, ne znam šta ću od sebe. Nešto razmišljam, kad mi dođe ideja da se malo provozam barkom.
Odem do pristaništa, nađem neki propali čamac i lagano, veslajući, otisnem se na fino plavo italijansko more. Nakon sat vremena, bacim ja onako pogled šta sve ima u čamcu, kad ono siluk i crvi, onako debelo uhranjeni. Nešto kontam, kad sam već na moru, imam priliku da nešto upecam, što da ne, neku dobru Italijanku upecati pa na ražanj nateći.
Vidim nema štapa, a šta ću sad? Sjetim se da imam velik prirodni alat, skinem gaće, namotam siluk, pa privežem crva, opet kontam, šta će mi crv, ribica kad vidi mog đoku, odma se hvata, al' neka crva.Bacim ja siluk u more, čekam ja jedno pola sata, ništa, riba ni da osjeti. Poslije sat vremena, osjeti ja da me nešto povuče, jedva osta' na čamcu, uhvati se za neke daske, pa malo dođo sebi, šta bi to moglo da bude, obično Italijanke nisu toliko agresivne.
Povuci, potegni prvi put, ništa, drugi put, opet, nema šanse, treći put, vičem sam sebi, ako je sad ne izvučem, bacam se u more po nju, kad i treći put ništa.
Skinem majicu, pa skočim ti ja u more, kad ona počela bježati, boli nju ona stvar što je moj đoko poplavio, jer je nije mogao izvući.
Odlučim da joj jebem majku dole u vodi, stignem ja nju, kad ono kit i to nije žensko, već muško. Pička mu materina, ja se ponadao neka dobra riba, kao ono kit i to muški. Kad sam skontao da me je muška riba uhvatila za kitu, odlučim da ga ubijem. Šta će pederi u moru, koji glume neke ribe? Uhvatim ga ja za grkljan i počnem ga daviti. Davim ga ja jedno pet minuta njemu ništa, prođe i deset minuta, on još živ, tek poslije petnaestog minuta počeo je slabije da diše, tako da kad sam pustio iz šaka, kit se sam od sebe uguši, izgleda da je progutao puno vode...

je sastavljena od "pocastvovanih" autora koju su log out ali su tu, zevaju, njuskaju, voajerisu po vukajliji i zeljno iscekuju da black_hole pusti definiciju, ondah se brze bolje uloguju izdele pluseve(ujedno i svrse) i zatim ponovo povlacenje u ilegalu, ima ih u svakom trenutku oko tridesetak.