Izraz ultimativne ekološke svesti u ataru kanjona Morače, u ekološkoj Crnoj Gori.

Šta se treseš toliko, đe gori? Ko ti ruši sneška bre? Stani da popijem kafu na miru, nemoj od ranog jutra da me nerviraš! Uzvrpoljio si mi se ko neka rihternjača, držiš i ne puštaš. Neretko se može poistovetiti i sa kerom koji obleće oko tebe nanjušivši meso. Predstavlja stanje hitnosti, što ono kažu za crveni telefon.

Najčešće kada se mlada i lepa sponzoruša uda za matorog, debelog, ružnog, (stavite po želji)..,ali bogatog čoveka. Naravno jeste neugodno biti sa matorcem, ali pare su pare.

Mož biti i kad naš čo'ek, pošten seljak, koji ne može da prehrani porodicu ode u Švabiju da čisti kolzete ili radi slične rabote da bi zaradio i poslao njegovim u Srbiju...Naravno još više je ''koristi'' kad dođe u BMW na kredit kupljenom u selo, a komšije da crknu od muke.

Nesuđeni pisac ili stidljivi lik koji svoje frustracije svakodnevnog života iskaljuje na blogovima, društvenim mrežama ili ne dao bog, Vukajliji. Nešto kao propali intelektualac, pošto poseduje dva grama mozga potrebna da sklopi dva i dva, ali proces primene naučene jednačine u stvarnom životu ne funkcioniše, jer dotičnom jednostavno nedostaje kako da sklopljeno znanje iskaže i tako ostaje u zapećku društva kao fin čo'ek al' nesposoban da kaže šta želi. Nešto kao nelord na kraju, al' u blažem obliku.

Ako vam vaša nepca mogu dočarati božanstveni okus poslastice koju sam nazvao ORKAČOZLA onda imate sve predispozicije za vrhunskog degustatora.

Zašto ORKAČOZLA. Zbog kombinacije već gotovih poslastica koje se mogu nabaviti na tržištu.

Dakle ovako:

OR = šnite(štangle) orašnica
KA = krem sa okusom kave
ČO = čokoladni preliv
ZLA = zlatne niti koje diskretno prožimaju čokoladni preliv

ORKAČOZLA je sendvič kolačič sastavljen od dve šnite(štangle)orašnice, sastavljen kave kremom, preliven čokoladnim prelivom protkanim zlatnim nitima.

Onaj masni dio đe svi izlazimo na dvor, podložan zagrijavanju tokom studentskih dana i širenju tokom penzionerskih. Proizvođač najumnijih misli koji može biti sasječen samo jednom frazom. Tvorac jednog od najubojitijih hemijskih oružja čija je masovna upotreba zaživjela tokom I Svjetskog rata. Preporučuje se što češće premazivanje dostupne kontrafasade jer usljed nedostatka svježeg sloja farbe kontrafasada mijenja proizvođača boje.

Iako većina stanovnika Srbije ni po čemu dobrom ne pamti devedesete, na određene pojave iz ovog perioda danas se gleda sa simpatijama ili nostalgijom. Veliki udeo u tome ima vremenska distanca od dvadesetak godina, ali i mozak koji je određene loše informacije skladištio duboko u podsvest u nadi da će biti zaboravljene. Upravo među ovim "uskadištenim" pojavama postoji par njih, u suštini malih i beznačajnih, na čiji se pomen oseća mučnina ili jeza koja nas vraća u to "divno" vreme.

Nekoliko izraza koji se koriste uglavnom u Beranama (sjever CG).

Gledni - Može da bude dečko neke ribe, a može da se odnosi na bilo kojeg muškarca.
Gledna- Riba, opet, može da bude nečija riba, ili tamo neka random riba.
Baljov- Najgora seljačina koja je sišla sa planine i glumi ludilo po gradu.
Marisati- Umlatiti nekog, olešiti od batina.
Čorisati- Ukrasti
Biti kećav- Biti bolestan, bolešljiv, slabašan
Gurbet/Gabelj - Ciganin, rom
Kipra- Obično pas lutalica, plašljivi pas koji i od mačke biježi. Češće se za čo'eka kaže da je kipra, što bi značilo da je nula od čovjeka, podmukao, pokvaren, ljigav itd...
Uhvatiti šturu- Pobjeći, podbrusiti pete
Čoldo - Kurac

Izraz kojim uglavnom nekog omalovažavamo, iako bi bukvalno pizdolizac u smislu oralnog zadovoljavanja žene označavao tipa koji je nesporno uspešan sa ženama, što je kvalitet koji se na ovim prostorima posebno ceni, a to se vidi po brojnim primerima:
"Đe si jebaču, šta ima?"..."Ćao švalerčino, kako si mi?" ..."Opasan frajer, menja ribe svaki dan" itd. Oralno po default-u vodi ostalim oblicima sexa, pa ostaje nejasno čemu takva degradacija.

Stari, diskriminišući izraz za crnce. Poreklo je verovatno ono staro da crnac potiče od majmuna ili jeste majmun, niža rasa, pa jede samo banane, ili činjenica da crnci najčešće rade na plantažama banana kao robovi pa za bolje i ne znaju.

Ako sjediš na njemu, uzvišen si od svih ostalih smrtnika iza. Ako ne sjediš na njemu, goriš od želje da sjedneš na to mjesto.
Osjećaš se kao gazda, pišaš po sirotinji iza, vozač se tebi obraća sa smješkom, kada se okreneš i pogledaš iza sebe baciš onaj podrugljivi osmjeh, mamu vam jebem oćete sad da vas izbacim iz busa.
Kao da se narokaš koksa, najjači si, do jaja osjećaj.

Ono što dobiješ kad pokušavaš navaren da ne zaboraviš.

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Ima tako snuždenih i smornih ljudi, Bože sačuvaj. Rek'o bi čo'ek, neka mu se strašna nesreća desila. Ali to je obično neka manja stvar. Da li je to slomljeno srce, prazan novčanik ili nešto treće, stanje uvijek može da se popravi, gledajući širu sliku. Dobro, možda ne sve, ali, uvijek je potreban malo vedriji pogled, što nije moguće, dokle god su smoreni i snuždeni. Istina, ima i ozbiljnih stvari, ali zašto ne pogledati svijet malo vedrijim pogledom, ma koliko loše bilo?

Jebem im majku globalističku. Od svega su morali da naprave svoju verziju.
Sjebaše mi Sedam samuraja, sjebaše mi demokratiju, sjebaše i nas - imaju one svoje pravoslavce u Džeksonu. Ljudi pucaju iz bokerica sa mecima za vježbanje - katastrofa. Napravili i svog Žigola. Počeli su čak da prave američkije američke verzije. Nije im dosta što imaju nekog Kapetana Ameriku, al đe on naš'o da komaduje jednom Toru - to je bog leptejebo!!!

Rečenica koju uputite osobama kojima čitaonica služi za tračarenje, koje uvijek imaju nešto bitno da kažu, a što se ne može reći niđe bez đe neko uči. Naravno, svi smo svjesni da normalan govor niti privlači toliko pažnje niti ometa koliko šaptanje. E, onda, prije nego što ustaneš da mu začepiš usta (najčešće nije "njemu" nego "njoj", nego da ne rizikujem komentare kojih će svakako biti), lijepo postaviš ovo pitanje.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Sposobnost okretanja glave do krajnje granice, kako bi se viđela pozadina kakve dobre ribe.

Mama izraza "skači skači, možda te i primeti". Ovaj se izraz koristi par ekselans u Pomoravlju, sa jednom svrhom: da siroma' čo'eka odvrati od pevanja serenade pod prozorom lokalne alfa pičke, za koju jedino on nije svestan da je neće jebati. Pa ipak, kako mentalitet ljudi tih krajeva ne zna za odustajanje, on najčešće odlazi do dotične pičke i započinje svoj ples ljubavi. Čitava scena se najčešće završava verbalnom šamarčinom od strane dotične pičke, i fataliti rečenicom ortaka: Šta sam rek'o budalooo!