Praćenje gledanosti neke televizije u Srbiji je pomno pracena od strane dr. mr. i ostalih visokokvalifikovanih stručnjaka, a niti jedna televizija ne žali para da plati svoje eksperte na ovom reonu.
Po svršetku mukotrpnih analiza svaka televizija dolazi do zaljučka da je baš ona najgledanija u proteklom periodu.

Fizioloska potreba, obezbeđuje siromašnom delu stanovništva sve pogodnosti za koje se dugo smatralo da su rezervisane samo za elitu: U samom činu učestvuju svi mišići tela, tako da je odličan za održavanje kondicije i oblikovanje tela umesto odlaska na aerobik ili u teretanu. Grčenje lica, iskolačenost očiju, pruža odličan face-lifting i masažu lica, a uz malo tvrđu hranu mitiseri sami iskaču. Odlično za pročišćavanje organizma, doduše na malo primitivniji način u odnosu na jogu i tai-chi. Uvek prisutna neizvesnost u pogledu dobitka, može se porediti sa celom večeri provedenom u kazinu nekog elitnog hotela. I na kraju, letimično bačen pogled preko ramena, uz osećaj olakšanja koji obuzima celo telo, skoro je istovetan kao i nakon popodneva provedenog sa švalerkom u nekoj hotelskoj sobi.

Naravno i sve ovo što sam napisao je čist primer kenjanja.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Nastaje za razliku od normalnih osoba koje rade, kod teških neradnika. Ostatak svijeta odmara nedeljnim danom od predhodnih pet radnih dana. A za razliku od njih, osobi koja planduje po čitavu sedmicu, i gleda samo đe će se provesti, napiti, najesti, nedjelja pada teško kao smrt.

Rečenica koja je u kombinaciji sa: 'Šta je bilo?' i 'Što me gledaš?' sastavljena od ukupno 8 termina, i uz 'kralju', 'đe si' i 'Milo' čini 90 odsto vokabulara prosečnog momka u Crnoj Gori, uzrasta od 12 do 22 god.
Predhodi uletanju jos desetorice đetića i isprebijanju slučajnog prolaznika koji je bacio 'preteći' pogled.

Muvati nečije bivše devojke. Istina, svaka je nekom bivša... ali kad je taj neko neko koga stvarno poznajete, onda ta bivša, baš i nije obična bivša. Ne da nije obična, nego ima neki kurac što joj fali! Pa ne bi je taj neko koga znate kao normalnog čo'eka šutnuo kurcu za volju!!!

Prepio se, nacirk'o se k'o pravi, načinio seš to bi stari rekli. Pije na eks do dna do dna, jer tu na dnu zbog nje je on... Šalim se, ne pije zbog toga, a možda i pije aj mu ga znaj, NO NEBITNO! Bitno je da pije i to momački!

Kraj jedne ruke u remiju. Trenutak kada igrač složi svih deset karata a jedanaestom pobjedonosno zatvori špil i ostalim igračima stavi do znanja da je vrijeme da se vidi đe je ko, saberu poeni i upišu u tefter.

I nova ruka može da počne. Nova podjela, nova sreća.

Preneti odgovornost i gorući problem na drugo lice. Ratosiljati se balasta. Uvaliti kosku i to onu oglodanu, funjarski, intenzitetom sisice.

Najjednostavniji način da nametljivog i napornog prodavca odjeće, obuće ili veša, koji svaki tren protura glavu u kabinu kako bi vam rekao da je taj komad garderobe baš za vas, iako sve puca po šavovima ili plivate u tome, odjebete i mirne duše napustite prodavnicu ili tezgu.
Takodje se koristi i da se nakon polučasovnog okupiranja kabine opravdate pri napuštanju iste...

Mega lenština.
Lik koga mrzi i da živi, i ubio bi se već odavno da ga drugi nisu terali da živi.

Bole ga kurčina za sve živo, radi samo ono što apsolutno mora. Nema čak ni volje da obavlja fiziološke potrebe k'o čo'ek, već mora da izvodi. Neretko je elegantno popunjen. Samo bi da leži u krevetu, gleda štreberske sajfaj serije i lapće grickalice k'o Džena Džejmson crnačku karinu.

Da se ne ponavljamo kako je internet postao preko neophodan i da 90% informacija dobijamo zahvaljujići istom. Medjutim, crnogorske službe, ako se to tako može nazvati, jednostavno odbijaju da to prihvate ili nauče da ažuriraju svoje stranice.

Sveti Simo je bio običan svetac nižeg ranga, sve dok jednog dana nije mu došlo u glavu da ojde u najpoznatiji klub stare Podgorice ''Kafana kod Puca'' na Zabjelo.
Kad je otiša tamo prvu noć, na vrata neka gužva bila, on kao svetac odma da riješi stvar ulazi tamo i pita: "Što što je bilo ovome izbačivaču?!"
On ne smije ni da ga pogleda! Simo tu vadi, laku za sakrit, Crnu Udovicu, cuka 2-3 metka u vazduh i ulazi u klub a tamo svega i svačega... pije se, klepinja se na sve strane.

Oko 12 sati po ponoći, krenu neki narodnjaci i dođe Bog i Simeon ga pozove u separe i tu Simke postaje bogoprimač

Osoba koja ovo kaže je potpuni profesionalac svoje igre i toliko je sigurna u sebe da novajlije koje su je izazvale na crtu može vezanih očiju pobediti.

Nije joj potrebno dodatno spremanje, zagrevanje, komplikovana taktika, niti bilo šta slično. Samo će navući na sebe svoje sportske krpice (a i ne mora) i za tren trena odvaliti ove noobove i poslati ih nazad u zabavište.

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.

Lokalna soniteka gde se okuplja isključivo muško građanstvo da bi postiglo uzvišeni osećaj odvajanja od fizičkog tela i bola, a da bi na tren postalo Murinjo, Ferguson ili Limeni iz Ratkova.

Da napomenem: nijedna soniteka se ovako ne zove, ali je mnogi njeni posetitelji od milja ovako zovu, jer ipak u Hilandar ne idu žene, a u soniteku tu i tamo, al retko.

Standard snage i neuništivosti.

Cigla, blok, beton, armatura.

Nekada se većina kuća na selu (tzv. ''kovanice'') izgrađivala od kamena, drveta, blata i trske, a navedeni tvrdi materijali bejahu nedostižni, skupi, luksuz, odlika zdanja moćnih gradskih buržuja, seoskih zelenaša, eventualno po kog kmeta... Od onda ostaše markeri snage, moći, poimanja nedostižnog malom čoveku, te sinonim kuloće toga doba i što je najbitnje neprejebivosti.

Izgovoreno-ostane obešeno, visi u vazduhu i kvari atmosferu.

Sagovornici zaćute za tren, bezuspešno grčevito prebiraju po mislima i nikako da vrate razgovor na prethodni kolosek. Još jednom se moždano napnu, slegnu ramenima i pređu na drugu temu.

Nova tema ide ko po loju, kad ono : bup!!!
Jednom sagovorniku se prethodna tema vratila u sećanje....naravno, zato što se opustio i prepustio.
Moždani grč ne traje dugo.

Sveto slovo pojašnjenja estradne profuknjače.

Pogledaće vas svojim krupnim očima, duboko udahnuti vazduh i u jednom dahu izdeklamovati objašnjenje koje ima status aksioma.

I time je sve kazano. Nema priče, nema rasprave, nema nevjerice - daleko bilo. Samo jedno veliko indijansko haug! - ja sam svoje rekla.

Voćka iz porodice jabuka njivarica. Oću da kažem da niče đe stigne i raste tako, a mi beremo. (nije genitiv množine od divljak, nego ženski rod). Rumena, a slatka, tako na dohvat ruke, a još nešpricana.

Tako ponekad onaj ozgo malo zaljulja ovozemaljski kotao, i osobine ovih jabučica dobije i poneki devojčurak, te se muški oblizuju u žele griz.